U biblijskom Jevanđelju sv. Luka iznosi priču o Lazaru i bogatašu, u kojoj bogataš i najsiromašniji prosjak umiru istog dana. Prosjak Lazar odlazi u raj, a bogataš na muke. Podiže pogled da vidi oca Abrahama sa Lazarom pored sebe i pita da li bi Lazar mogao da mu donese vode, ali odgovor je ne; Veliki je jaz između onih na nebu i onih u paklu koji se ne može preći. Tako bogataš pita Abrahama da li bi mogao da pošalje Lazara natrag u svet živih da upozori porodicu jer, kaže, ima petoro braće koja se svi posvećuju istom bezbrižnom načinu života kao i on i on ne želi da trpi istu sudbinu. Kada Abraham odgovori rečima: „Imaju Mojsija i proroke; neka ih čuju“, bogataš odgovara da njegova braća neće slušati Sveto pismo, ali ako se neko od mrtvih vrati, sigurno će ga čuti. Abraham odgovara: „Ako ne poslušaju Mojsija i proroke, neće biti ubeđeni ni ako se neko vrati iz mrtvih“ (Lk 16,19-31).
Ova priča je tokom vekova tumačena na mnogo različitih načina da bi pokazala različite teološke tačke, ali njena tema je vanvremenska: šta se dešava nakon smrti? Bogataš misli da je živeo dobro, ali završava u najgorem zagrobnom životu, dok Lazar, koji je stradao na zemlji, prima nagradu na nebu. Molba bogataša da pošalje Lazara natrag na zemlju zvuči razumljivo činjenicom da ako bi se neko vratio iz mrtvih da bi ispričao kako je to bilo, ljudi bi sigurno slušali i živeli svoj život drugačije; Abraham, međutim, odbija zahtev.
Abrahamov odgovor, koliko god razočaravajuć bio bogatom čoveku, je pravična ocena situacije. Danas priče ljudi o iskustvima pred smrću prihvataju oni koji već veruju u ovu vrstu posthumnog postojanja, a negiraju ih oni koji ne veruju. Čak i ako se neko vrati iz mrtvih, čovek koji ne prihvati takvu stvarnost neće poverovati svojoj priči, a samim tim sigurno neće prepoznati drevne priče o ovakvoj vrsti događaja.
U drevnom Egiptu, međutim, zagrobni život je bio nešto sigurno tokom većeg dela istorije ove civilizacije. Kada je neko umro, njegova duša je otišla na drugi nivo postojanja, ostavljajući telo za sobom i nadajući se opravdanju od bogova i večnom životu u raju. Nije bilo sumnje da je taj zagrobni život postojao izvan Srednjeg carstva (2040-1782 pre n. e.), pa čak i tada se literatura koja izražava cinizam o sledećem životu može tumačiti lako kao književni manevar i ozbiljan teološki problem. Duša voljene osobe nije prestala da postoji u vreme smrti i u zagrobnom životu nije postojala opasnost od iznenađenja, kao što je to bio slučaj sa bogatašem iz Lukinog izveštaja.
Izuzetak je izmišljeno egipatsko delo rimskog doba (30 pre n. e. - 646. n. e.) poznato pod imenom Setne II, koje je verovatno poreklo Lukine priče. U jednoj epizodi Setne II, Si-Usire vodi svog oca - Setne - u podzemni svet i pokazuje mu kako bogataš i siromah doživljavaju zagrobni život. Suprotno ranijim razmišljanjima Setne da će bogati biti srećniji od siromašnih, bogati su patili u zagrobnom životu, a siromah je uzvišen. Si-Usire vodi svog oca u zagrobni život kako bi ispravio njegovo nerazumevanje, a njihovo kratko putovanje tamo ilustruje bliskost koju su drevni Egipćani osećali sa sledećim svetom. Mrtvi su živeli dalje, a sa njima ste čak mogli i da komunicirate ako ste to želeli. Ove poruke su danas poznate kao „Pisma mrtvima“.
Egipatski zagrobni život i mrtvi
Verovalo se da je nakon smrti, kada su se sledili pravi pogrebni rituali, pokojnik prošao presudu Ozirisa i njegovog tribunala i da ako je neko vodio dobar život, bio je opravdan i otišao u Raj. Pitanje "Šta je dobar život?" rešio izgovaranjem negativnog ispovedanja pred tribunalom Ozirisa i vaganjem srca na vagi sa belim perom istine, ali čak i pre nego što ste umrli, mogli ste prilično dobro znati svoje šanse u Dvorani istine.
Egipćani se nisu oslanjali na drevne tekstove da bi naučili moralno ponašanje, već na principe ma'at, harmonije i ravnoteže koji su ih podstakli da žive u miru sa zemljom i sa svojim susedima. Svakako je ovaj princip ilustrovan u religioznim pričama, poistovećen sa istoimenom boginjom, naveden u pisanim izvorima poput medicinskih tekstova i himni, ali bio je živi koncept kojim se može meriti uspeh u svakodnevnim vezama. Ne bi bilo potrebno da se neko vraća iz mrtvih sa upozorenjem; dela u životu i njihove posledice bili su dovoljni - ili bi trebali biti - da čoveku daju prilično dobar pokazatelj onoga što ga čeka posle smrti.
Opravdani mrtvi, sada u raju, imali su poslušnost bogova i mogli su biti ubeđeni da posreduju u ime naroda odgovaranjem na pitanja, gatanjem ili odbranom podnosioca zahteva od nepravde. Bogovi su stvorili svet harmonije i sve što je trebalo da uradite da biste sledeći put stigli do Raja bilo je da živite život vredan večnosti. Ako biste se svaki dan potrudili da stvorite život koji biste želeli da traje večno, zasnovan na konceptu harmonije i ravnoteže (što je, naravno, podrazumevalo razboritost i ljubaznost prema drugima), mogli biste biti sigurni da ćete ući u Raj posle smrti.
Uprkos tome, u univerzumu su delovale natprirodne sile koje bi mogle da stvaraju probleme u načinu života. Zli demoni, besni bogovi i nesrećni ili osvetoljubivi duhovi mrtvih mogli bi u bilo kom trenutku ometati nečije zdravlje i sreću i iz bilo kog razloga. Samo zato što je neko u svom životu i karijeri imao dobroćudnog boga poput Tota, nije značilo da mu drugi, poput Seta, ne može nauditi. Štaviše, postojale su jednostavno prirodne nedaće postojanja koje su mučile dušu i uznemiravale je, kao što su bolest, razočaranje, slom srca i smrt voljene osobe. Kada su se nevolje ove vrste, ili one tajanstvenije, dotakle nekoga, moglo je nešto da se uradi direktno u vezi s tim: napisati pismo mrtvima.
Istorija i svrha
Pisma mrtvima datiraju od Starog carstva (oko 2613 - 2181 pre n. e.) do Poznog perioda drevnog Egipta (525-332 pre n. e.), u suštini čitave istorije Egipta. Kada je građena grobnica, u zavisnosti od bogatstva i statusa, izgrađena je i žrtvena kapela kako bi duša mogla svakodnevno dobiti hranu i piće. Pisma mrtvima, često pisana na žrtvenoj činiji, dostavljana su u ove kapele zajedno sa hranom i pićem, a zatim su ih čitale duše pokojnika. Egiptolog Dejvid P. Silverman primećuje da bi „međutim, u većini slučajeva interakcija između živih i mrtvih bila slobodnija, zajedno sa usmenim molitvama koje nisu ostavile traga“ (142). Zbog toga je danas tako malo pisama umrlima, ali dovoljno da se razumeju njihove namere i značenje.
Pismo je moglo biti napisano na isti način kao i čoveku koji je još uvek bio živ. Silverman objašnjava:
Bilo da su napisani na keramičkim posudama, platnu ili papirusu, ovi dokumenti imaju oblik standardnih pisama i sa primaocem i sa pošiljaocem i, u zavisnosti od tona pisma, sa pozdravom: „Merirtifa poruka Nebetiotef: Kako si? Da li se Zapad brine o tebe kako želiš?" (142)
„Zapad“ je, naravno, referenca na zemlju mrtvih, za koju se verovalo da se nalazi u tom pravcu. Oziris je bio poznat kao „Prvi među zapadnjacima“ u svom položaju Gospodara mrtvih. Kao što primećuju Silverman i drugi naučnici, odgovori na ova pisma su se očekivali, jer su urok 148 i urok 190 u egipatskoj Knjizi mrtvih omogućili duhu da informiše žive o tome kako je bilo u zagrobnom životu.
Nakon pozdrava i ljubaznosti, pošiljalac je nastavio sa porukom i to je uvek bio zahtev za neko zauzimanje. Pisac često podseća primaoce na neku dobrotu koju su pokazali prema njima ili na život koji su srećno živeli zajedno na zemlji. Egiptolog Gai Robins citira jednog od njih:
Jedan čovek u pismu preminuloj ženi ukazuje da se oženio sa njom „dok sam bio mladić. Bio sam s vama kad sam obavljao razne funkcije. Bio sam s tobom i nisam se razveo od tebe. Nisam izazvao tugu u tvom srcu. To sam učinio dok sam bio mladić i kada sam obavljao razne važne funkcije za faraona, neka večno živi u snazi i zdravlju, bez razvoda od tebe, govoreći: „Ona je uvek bila uz mene - tako sam rekao!“ Drugim rečima, kada su se muškarci penjali na birokratskoj lestvici, verovatno im nije bilo nepoznato da se razvedu od supruge svoje mladosti i da se ponovo ožene ženom pogodnijom ili povoljnijom za njihov viši rang. (63–64)
Ovaj muž podseća svoju ženu na to koliko joj je bio veran i dužan pre nego što joj se obratio za pomoć u rešavanju problema. Egiptolog Rozali Dejvid primećuje da „zahtevi sadržani u pismima variraju: neki traže pomoć protiv mrtvih ili živih neprijatelja, posebno u porodičnim sporovima; drugi su tražili pravnu pomoć za pomoć podnosiocu predstavke koji je morao da se pojavi pred božanskim sudom na Sudnji dan; a neki su molili za posebne blagoslove ili beneficije“ (282). Međutim, najčešće se postulati tiču plodnosti i porođaja putem apela za zdravu trudnoću i dete, obično sina.
Pisma i odgovori mrtvih
Pisac je odgovore od mrtvih dobijao na mnogo različitih načina. Mogao se čuti sa pokojnikom u snu, primiti neku poruku ili „znak“ tokom dana, obratiti se gatari ili jednostavno otkriti da je problem iznenada rešen. Napokon, mrtvi su bili u društvu bogova, a za bogove se znalo da postoje i, štaviše, želeli su samo ono što je najbolje za ljude. Nije bilo razloga za sumnju da je na zahtev odgovoreno i da će biti dat odgovor.
Oziris je bio gospodar pravde i imalo je smisla da je duša u njegovom prisustvu imala veći uticaj od one koja je još uvek u telu na zemlji. Ako se savremenom čitaocu ovo čini čudnim ili „arhaičnim“, setite se da ima mnogo onih koji to čine u istom uverenju. I dalje se veruje da su duše preminulih, posebno one koje se smatraju svetima, bliže Apsolutu nego nekome na zemlji. Silverman komentariše:
U svim slučajevima, pokojnik se poziva da deluje u ime pisca, često protiv zlih duhova koji muče autora i njegovu porodicu. Takvi zahtevi se često odnose na podzemni sud i ulogu pokojnika u njemu: „moraš s njim voditi spor, jer imaš svedoke pri ruci u istom gradu mrtvih“. Princip je sažeto izložen na činiji u pariskom muzeju Luvr: „Kao što si bio onaj koji je savršen na zemlji, tako si onaj koji je u dobrom položaju na Nekropoli“. Uprkos ovom legalističkom aspektu, spiskovi nikada nisu formulativni, već se razlikuju u sadržaju i dužini. (142)
Očigledno je da je pisanje nekome u zagrobnom životu bilo isto kao pisanje nekome u drugom gradu na zemlji. Teško da postoji razlika između dve vrste prepiski. Pismo koje je mlada žena Sarapias svom ocu napisala u 2. veku n.e., sledi otprilike isti model:
Sarapias Amoniosu, njenom ocu i gospodaru, mnogo pozdrava. Stalno se molim da vam bude dobro i klanjam se pred Filoteru u tvoje ime. Napustila sam Mios Hormos ubrzo nakon porođaja. Iz Mios Hormosa nisam ništa uzela... Pošaljij me 1 malu šolju za piće i pošaljite svojoj ćerki mali jastuk. (Bagnall & Kribiore, 166)
Jedina razlika između ovog pisma i pisma koje sin piše svojoj preminuloj majci (Prvi međuperiod, oko 2181-2040 pre n. e.) je u tome što Sarapias traži slanje materijalnih predmeta dok sin traži duhovnu intervenciju. Sin započinje svoje pismo sličnim pozdravom, a zatim, dok Sarapias objašnjava da treba da pošalje šolju i jastuk, on traži pomoć. Takođe podseća majku na to koliko je bio poslušan sin dok je bila živa, pišući: „Rekao si to svom sinu: „Donesi mi prepelice da jedem“, i gle, sin ti je doneo sedam prepelica, a ti si ih pojela" (Robins, 107). Ovakva pisma takođe pokojniku jasno daju do znanja da pisac nije „iskrivio uroke“ dok je izvodio potrebne rituale. Ovo bi bilo najvažnije za osiguranje da se duša preminulog još uvek pamti kako bi mogla da živi dobro i nakon smrti.
Kad je duša pročitala pismo, pisac je samo trebao biti strpljiv i sačekati odgovor. Da pisac nije počinio grehe i pravilno obavio sve rituale, na neki način bi dobio pozitivan odgovor. Nakon podnošenja zahteva, pisci su im često za uzvrat obećavali poklone i lepo ponašanje. Robins komentariše ovo:
U pismu mrtvima iz Prvog međuperioda, muž kaže svojoj ženi: „Nisam iskrivio čaroliju pred tobom, čineći tvoje ime živim na zemlji“ i obećava da će učiniti više za nju ako ga ona izleči njegove bolesti: "Ja ću se žrtvovati za tebe kad sunce izađe i postaviću tebi oltar." Ženin brat takođe traži pomoć i kaže: „Nisam iskrivio čaroliju pred tobom; Nisam ti odneo žrtve.” (173)
Pošto su mrtvi zadržali svoju ličnost u sledećem svetu, pisani su istim metodama koje su funkcionisale u životu. Ako bi neko tvrdio svoje pretnjama, tada bi se takve pretnje sugerisale da ako pokojnik ne ispuni želju, uskraćivanje grobnih ponuda. Bogovima su se redovno prinosile žrtve u njihovim kapelama i hramovima, a bogovi su mogli jasno da čuju i odgovore, pa se verovalo da to čine i mrtvi. Problem sa takvim pretnjama bio bi u tome što bi, ukoliko neko prestane da donosi žrtve, bila veća verovatnoća da će ga progoniti besni duh nego da mu se udovolji zahtevu. Baš kao što su se bogovi ljutili kad su videli bezbožnost razdraženih ljudi kako uskraćuju žrtve, tako su to činili i mrtvi.
Zaključak
Svaka drevna kultura imala je neki koncept zagrobnog života, ali egipatska je bila najsvestranija i sigurno najsavršenija. Egiptolog Jan Assman primećuje:
Raširena predrasuda da je teologija isključivo dostignuće biblijske, ako ne i hrišćanske religije neutemeljena je u vezi sa drevnim Egiptom. Suprotno tome, egipatska teologija je mnogo složenija od svega što se nalazi u Bibliji. (2)
Egipćani nisu ništa prepuštali slučaju - o čemu svedoči tehnička veština evidentna u spomenicima i hramovima koji još uvek stoje - i to je u njihovom pogledu na večnost bilo istinito kao i bilo šta drugo. Svaka akcija u životu imala je posledice ne samo za sadašnjost, već i za večnost. Život na zemlji bio je samo deo beskonačnog putovanja, a ljudsko ponašanje imalo je uticaja na kratkoročnu i dugoročnu budućnost. Mogli biste biti sigurni u ono što vas čeka posle života, upoređujući svoje postupke sa standardom harmoničnog života i primerom koji su dali bogovi i svet prirode.
Egipatska verzija parabole o Luki, iako slična, znatno se razlikuje. Bogataš iz Setna II očekivao bi kaznu u narednom životu zbog ignorisanja principa ma'at. Prosjak u ovoj priči ne bi očekivao niti bi imao pravo na nagradu za samo stradanje. Uostalom, svi su oni s vremena na vreme patili, a bogovi za to nisu nikome dugovali posebne zasluge.
U Setne II, bogati i siromašni ljudi su kažnjeni i nagrađeni jer su njihovi postupci na zemlji ili obeščastili ili počastili ma'at, a dok bi im drugi mogli zavidjeti ili ih sažaliti, mogli bi očekivati šta ih očekuje nakon smrti. U hristijanizovanoj verziji Setne II, koja se pojavljuje kod Luke, ni bogataš ni Lazar nemaju pojma šta ih čeka. Zapravo, Lukina verzija ove priče verovatno bi zbunjivala drevnog Egipćanina, koji bi, da ima pitanja o zagrobnom životu i onome što ga čeka, mogao jednostavno napisati pismo i pitati.
Korektura: Maša Savić
