Грчко-персијски ратови се односе на сукоб између Грчке и Персије у V веку п. н. е. који је обухватао две персијске инвазије на Грчку 490. и 480. г. п. н. е. Неколико најчувенијих и најзначајнијих битака у историји вођено је током ових ратова, и то су битке на Маратонском пољу, у Термопилском кланцу, код Саламине и код Платеје, које ће све постати легендарне. На крају ових ратова Грци су изашли као победници, па је њихова цивилизација сачувана. Да су били поражени, Западни свет можда никад не би од њих наследио такве културне тековине као што су демократија, класична архитектура и вајарство, позориште и Олимпијске игре.
Узроци ратова
Персија се, за време владавине Дарија (владао од 522. до 486. г. п. н. е), већ ширила по европском копну и већ је до V века п. н. е. била покорила Јонију, Тракију и Македонију. Следеће што је цар Дарије желео да освоји била је Атина, као и остатак Грчке. Због чега је тачно Персија желела да освоји Грчку није јасно. Богатство и ресурси не изгледају као вероватан мотив; друге вероватније претпоставке укључују потребу да се увећа царев престиж код куће или да се једном засвагда умири скупина потенцијално проблематичних бунтовних држава на западној граници царства. Персијанци такође нису заборавили ни Јонски устанак, нуђење земље и воде у знак покорности персијском сатрапу 508. године п. н. е, као ни здружени напад Атине и Еретрије на град Сард 499. г. п. н. е.
Који год да су били тачни мотиви Персијанаца, Дарије је 491. г. п. н. е. поново послао гласнике да од Грка затраже покоравање персијској власти. Грци су послали потпуно јасан одговор тако што су побили гласнике, па су Атињани и Спартанци обећали да ће формирати савез ради одбране Грчке. Дарије је на овај дипломатски скандал одговорио тако што је послао једну поморску силу од шестсто бродова и двадесет пет хиљада људи у напад на Кикладе и Еубеју, чиме су Персијанци дошли на само корак од остатка Грчке.
Маратонско поље
Дарије није лично предводио инвазију на грчко копно, него је на чело своје космополитске војске поставио генерала Датиса. Вицекомандант је био Артаферн, Даријев синовац, који је можда предводио персијску коњицу од две хиљаде коњаника. Укупан број војника у персијској војсци је можда био деведесет хиљада. Грке је предводио или Милтијад или Калимах и они су заповедали војском од свега десет хиљада до двадесет хиљада људи, вероватно ближе овој нижој цифри. Предстојао је судар персијске нападачке тактике, која се заснивала на далекометном дејствовању стрелаца, са тешком пешадијом грчких хоплита, који су носили округле штитове, копља и мачеве и који су били организовани у чврсту линију или фалангу где је штит сваког човека штитио и њега и онога до њега у једноме зиду од бронзе.
Када су се, септембра 490. г. п. н. е, две војске сучелиле на Маратонском пољу, персијска тактика брзог одапињања огромног броја стрела у непријатеља мора да је била застрашујућ призор, али лакоћа тих стрела значила је да ће оне бити врло неефикасне против бронзаног оклопа хоплита. Кад је дошло до борбе изблиза, прса у прса, Грци су истањили свој центар а развукли крила да би окружили непријатељске редове. То и њихова дужа копља, тежи мачеви, бољи оклоп и чврста дисциплина у формацији фаланге довели су до тога да су грчки хоплити извојевали велику победу упркос веома слабим изгледима. Како традиција каже, било је шест хиљада четиристо погинулих Персијанаца, док је број погинулих Грка био само сто деведесет два. Подигнути су споменици и кипови посвећени овој победи, па је, за Грке, Маратонска битка брзо постала легендарна. У међувремену, персијска флота је побегла натраг у Азију, али ће се она вратити, и то следећи пут у још већем броју.
Термопилски кланац
Након десет година, цар Ксеркс је наставио визију свог претходника Дарија, па је 480. г. п. н. е. окупио огромну војску са циљем да поново нападне Грчку - овога пута кроз Термопилски кланац на источној обали. У августу 480. г. п. н. е, једна мала грчка војска предвођена спартанским краљем Леонидом држала је кланац три дана, али је она изгинула до последњег човека. У исто време грчка флота је успела да заустави Персијанце у нерешеној Бици код Артемизија. Ове су две битке заједно Грчкој дале мало времена и омогућиле њеним градовима да се наоштре за још веће изазове који ће уследити.
Саламина
Грчки пораз код Термопила, иако славан, омогућио је Персијанцима да наставе да продиру дубље у Грчку. Као последица тога, многе државе су сада прешле на страну Персијанаца, па је Атина опљачкана. Као одговор на то, једна грчка војска, коју је предводио Леонидин брат Клеомброт, почела је да гради одбрамбени зид близу Коринта, али је зима зауставила тај подухват. Следећа важна битка биће на мору.
Септембра 480. г. п. н. е, код Саламине у Саронском заливу, Грци су се поново суочили са непријатељском силом већом од себе. Много има неслагања о бројкама везаним за ову битку, али као највероватнија претпоставка изгледа то да је на персијској страни било петсто бродова, а на грчкој триста. Хоплити беху победили на Маратонском пољу, а сада је био ред да на сцену као главни актер ступи тријера, тај брзи грчки брод са одличним маневарским способностима који се покретао помоћу три реда весала и био наоружан бронзаним овном. И Персијанци су имали тријере, али су Грци имали кеца у рукаву - вештог атинског генерала Темистокла. Са двадесет година искуства и самопоуздањем стеченим у Бици код Артемизија где је био заповедник, он је применио један храбар план тако што је персијску флоту намамио у узани мореуз Саламине, а онда је непријатељску флоту ударио тако јако да она није имала где да се повуче.
![Greek Trireme [Artist's Impression]](https://www.worldhistory.org/img/r/p/500x600/4650.jpg?v=1732105445)
Темистокле је извојевао велику победу, а преостали персијски бродови су се повукли у Малу Азију. Аполоново енигматично пророчанство у Делфима се испоставило као тачно – „само ће вас дрвени зид сачувати“ – јер су дрвене тријере Грка одрадиле свој посао. Међутим, то ипак није био крај. Доћи ће ту до још једне битке, највеће која је икада вођена у Грчкој, и она ће одлучити њену судбину за неколико следећих векова.
Платеја
Након Саламине, Ксеркс се вратио кући у своју палату у Сузи, али је оставио свом даровитом генералу Мардонију да руководи инвазијом која је још увек била у пуном јеку. Персијска позиција је остала снажна упркос поразу на мору - и даље су Персијанци контролисали велики део Грчке, а њихова велика копнена војска била је нетакнута. Након низа политичких преговора, постало је јасно да Персијанци неће на копну победити путем дипломатије, па су се две непријатељске војске августа 479. г. п. н. е. сучелиле код Платеје у Беотији.
Грци су окупили највећу војску коју су икада окупили - она је састављена од војника из тридесет градова-држава и имала је око сто десет хиљада људи. Персијанци су имали сличан број војника, можда и мало више, али, опет, нема тачних бројки око којих су научници сагласни. Иако су коњица и стрелци одиграли своју улогу, поново је надмоћ хоплита и фаланге одлучила битку у корист Грка. Грци су напокон окончали Ксерксове амбиције у Грчкој.
Последице
Осим победе код Платеје, у Бици код Микале у Јонији, која се одиграла у врло слично време, грчка флота, предвођена Леотихидом, искрцала је војску која је збрисала тамошњи персијски гарнизон и убила команданта Тиграна. Јонске државе су се поново вратиле у Хеленски савез и основан је Делски савез ради одбране од будућих персијских напада. Затим, Грци су поново заузели Херсонес, који контролише Црно море, и Визант, који контролише Босфор. Персија ће наставити да представља претњу у виду спорадичних чарки и битака које су се дешавале широм Егејског мора током следећих тридесет година, али је копнени део Грчке преживео највећу опасност. Године 449. пре нове ере напокон је, између две сукобљене цивилизације, потписан мировни споразум који се понекад зове Калијин мир.
Иако су Грци били у еуфорији због победе, Персијском царству овим поразом није задат смртни ударац. Уистину, пљачкање Атине је Ксерксу вероватно било довољно да, по повратку кући, себе представи као хероја, али, као и код других ратова, Персијанци нису оставили писаних извора, тако да о њиховом погледу на овај сукоб може само да се нагађа. Било како било, Персијско царство је наставило да цвета наредних сто година. Што се, међутим, Грчке тиче, њој ова победа није само загарантовала слободу од стране власти него јој је још и омогућила да убрзо затим доживи један задивљујуће богат период уметничког и културног стваралаштва које ће ударити темеље свих будућих западних цивилизација.
