Oton je bio rimski car od januara do aprila 69. godine nove ere. Odmah nakon ubistva Galbe, vojska je Otona, guvernera Luzitanije, proglasila carem. Međutim, nemiri koji su postojali tokom Galbine kratke vladavine doneće propast novoimenovanom vladaru Rimskog carstva, drugom po redu u „godini četvorice careva“.
Marko Salvije Oton je rođen u gradu Ferentinumu u Etruriji (65 kilometara severno od Rima) kao najmlađe od troje dece u nearistokratskoj porodici Lucija Otona i Albije Terencije. Prema istoričaru Svetoniju, postoje pretpostavke da je Oton zapravo bio vanbračni sin cara Tiberija. Jedno od malobrojnih mesta na kojima se pominje njegova mladost nalazimo kod Svetonija, koji kaže da je Oton „zbog divljeg ponašanja često dobijao batine od oca“. Oton je bio „srednjeg rasta, krivonog i sa ravnim tabanima, ali gotovo isto toliko pedantan koliko i kakva žena kada je u pitanju spoljašnji izgled... i nosio je dobro napravljenu periku koja je pokrivala njegovu praktično ćelavu glavu“.
Veći deo Otonovog političkog uspeha bio je posledica njegovog prijateljstva sa carem Neronom – on Neronu nije bio samo prijatelj i neko kome je car mogao da se poverava, nego je, kako izgleda, znao sve vladareve spletke i najmračnije tajne. Međutim, do svađe među njima je došlo zbog toga što su voleli istu ženu, Popeju Sabinu. Kako bi je sprečio da se uda za nekog drugog, Neron je Otona zamolio da se oženi njome, čime bi caru dao vremena da se oslobodi svoje žene. Kada je Oktavija uklonjena (najpre izganstvom, a zatim „očiglednim samoubistvom“), Neron je bio slobodan da se oženi Popejom, ali Oton je odbio da se razvede – beše se zaljubio u nju. Dakle, otvorilo se pitanje: Šta učiniti sa Otonom? Rešenje: Neron ga je 59. godine nove ere poslao da bude guverner Luzitanije (današnje Portugalije), kao izgnanik u punom smislu reči. Kako je Svetonije zapisao: „Samo se iz straha Neron zaustavio na poništenju braka i proterivanju Otona u Luzitaniju, gde je ovaj imao da bude guverner“. Oton će kao guverner služiti deset godina.
Kad je carstvo počelo da se urušava zbog Neronove rasipničke vladavine, Oton je, zajedno sa Vindeksom iz Galije, ubedio Galbu, guvernera Španije, da podigne ustanak i da sa prestola zbaci Nerona. Juna 68. godine nove ere, Neron je, bojeći se da bi mogao biti pogubljen, izvršio samoubistvo (pri tom činu je imao pomoć), a Galba je proglašen za novog cara.
Međutim, Galbina vladavina nije bila tako uspešna kao što su se svi nadali da će biti. Vojska, koja je ranije podržavala Galbu, okrenula se protiv njega kada je on za sebe zadržao novac koji im beše obećao. Oton je postao još više razočaran kada je saznao da ga Galba nije imenovao za naslednika. Svetonije je zapisao: „Razočarenje, ogorčenost i ogroman nagomilani dug su ga sada podstakli na pobunu“. Uz podršku i pomoć Pretorijanske garde, Oton je isplanirao atentat na Galbu. Dana 15. januara 69. godine nove ere, Oton je proglašen za cara.
Jedan od njegovih prvih postupaka kao cara je bio taj što se pojavio pred Senatom gde je izjavio da će „poštovati suverenu volju naroda“. Ponovo je uveo gladijatorske igre, nagradio je zvaničnike i vojnike koji su mu pomogli da svrgne Galbu, završio je Neronovu Zlatnu palatu i, na kraju, obnovio je srušene statue Nerona i Popeje. Čak je za sebe uzeo ime Neron Oton.
Međutim, njegova će vladavina biti kratka i, zbog neprijateljskog okruženja, brzo će se završiti. Vitelije, guverner Germanije, bio je izbor mnogih za novog cara još i pre Galbe. Oton je smatrao da nema mnogo razloga da se plaši Vitelija zato što je njegov spor bio samo sa Galbom. Osim toga, smatrao je da će moći da računa na guvernerovu razumnost; čak mu je poslao i pismo, nadajući se da će uspeti da sa njim postigne miran sporazum... A ako ne uspe u toj nameri, smatrao je da ima dovoljno vremena da digne vojsku, ali to nije bilo suđeno da se desi.
Kad je Vitelije krenuo na Rim, Oton mu je, sa vojskom od svega devet hiljada ljudi, izašao u susret kod Bedrijakuma, 560 kilometara od Rima. Bitka se loše završila po Otona, pa je, da bi sprečio građanski rat, Oton izvršio samoubistvo – 16. aprila 69. godine nove ere. Imao je samo trideset šest godina. Vitelije je proglašen za novog cara. Kasije Dion u svojoj Istoriji Rima ovako citira Otonove reči: „Oslobodiću se da bi svi ljudi [sic] iz ovog događaja naučili da ste vi za cara izabrali onoga koji nije hteo da se odrekne vas da bi spasio sebe, nego je hteo da se odrekne sebe da bi spasio vas“. U vezi sa carevom smrću, Svetonije je kazao: „Oton se odlučio na samoubistvo. Veća je verovatnoća da mu savest nije dala da nastavi da ugrožava živote i materijalno bogatstvo u nastojanju da zadrži presto nego da su njegovi ljudi postali demoralisani ili nepouzdani...“ Njegovi su mu ljudi, međutim, ostali lojalni čak i nakon smrti. „Nekoliko vojnika je posetilo njegov posmrtni odar gde su mu celivali ruke i noge, slaveći ga kao najhrabrijeg čoveka koga su ikad upoznali i kao najboljeg mogućeg cara...“
