Панова фрула (сиринга) је била дувачки музички инструмент који су први користили стари Грци. Овај инструмент, који су најчешће свирали пастири, најпре је коришћен на Кикладима у трећем миленијуму пре нове ере, а ликовне представе Панове фруле присутне су у грчкој уметности кроз читаву њену историју.
Премда се у појединим причама изум овог инструмента приписује Кибели или Хермесу, божанство које је најблискије повезано са Пановом фрулом и које се најчешће наводи као изумитељ овог инструмента јесте пастирски бог Пан. У грчкој митологији, Пан, заштитник пастира, заљубио се у нимфу Сирингу, кћи речног бога Ладона. Док је бежала од заљубљеног Пана, Сиринга је преклињала Зевса да је спаси и баш када ју је Пан ухватио, Зевс је нимфу претворио у трску. Разгневљен, Пан је трску изломио на комаде, али кад је мало размислио о томе што је учинио, преплавила га је жалост, па је плакао и љубио изломљену трску, све што је остало од његове драге. Док је љубио тршчане цеви, схватио је да његов дах може да из њих производи звуке, па је направио музички инструмент који ће носити име изгубљене нимфе.
Старим Грцима је било потребно од 4 до 18 тршчаних цеви (без икаквих бочних рупа) да направе Панову фрулу. Те су цеви увезивали трском или ланом, или их спајали воском. Овај инструмент се свирао тако што га је свирач држао обема рукама и дувао у врх сваке од цеви, при чему су се различити звуци производили цевима различитих дужина или цевима исте дужине које би биле затиснуте воском на различитим местима. Произведени звук је био дубок и богат.
Овај инструмент је приказиван на скулптурама, као, на пример, на мермерним кикладским скулптурицама и на глиненим фигуринама, а такође и на украшеној керамици, нарочито на црвенофигуралној и црнофигуралној керамици из Атике. Пан, Хермес, Атис, сатири и, ређе, Ерос (тек у периоду позне антике, у II и III веку нове ере) често су у ликовној уметности приказивани како свирају овај инструмент.
