Eridu (današnji Abu Šahrejn, Irak) drevni Sumeri su smatrali prvim gradom na svetu i njegove ruševine spadaju među najdrevnije u Mesopotamiji. Osnovan oko 5400. p.n.e, smatralo se da su Eridu osnovali bogovi i da je dom velikog boga Enkija (poznatog i kao Ea kod Akađana) koji će se razviti od lokalnog boga sveže vode u boga mudrosti i magije (između ostalih atributa) i stajati sa drugim božanstvima kao što su Anu, Enlil, i Inana kao najvažnija božanstva mesopotamskog panteona.
Sumerska Lista kraljeva navodi Eridu kao "grad prvih kraljeva": "Nakon što je kraljevstvo sišlo sa neba, kraljevstvo je bilo u Eriduu" i na njega su ostali gradovi-države Mesopotamije gledali kao na metropolu 'zlatnog doba' na isti način na koji su pisci biblijskog narativa kreirali Edenski vrt, najverovatnije po uzoru na Eridu. Grad je napušten oko 600. god. p.n.e, najverovatnije zbog prekomernog iskorišćavanja plodne zemlje, te je pao u zaborav.
Prvi grad
Grad Eridu istaknut je u sumerskoj mitologiji, ne samo kao prvi grad i dom bogova, već i kao mesto u koje je boginja Inana otputovala kako bi primila darove civilizacije koje je potom poklonila čovečanstvu iz svog rodnog grada Uruka. Uruk se sa Eriduom nadmeće među modernim naučnicima za čast najstarijeg grada u Mesopotamiji, ili čak najstarijeg na svetu.
Drevni ljudi su svakako verovali da je Eridu prvi grad, a sumerska Lista kraljeva daje neverovatno duga razdoblja vladavine (između 28.000-36.000 godina) kraljeva, dok su sumerski pisari tvrdili da je kraljevstvo u zemlji prvo došlo sa neba da bi bilo uspostavljeno u Eriduu. Naučnik Stiven Bertman piše:
Tradicija ga je učinila najranijim gradom kojim je vladao kralj pre vremena mitske Velike poplave. Eriduova arheološka priča može se pratiti do najmanje šestog milenijuma p.n.e. Ako je tradicija njegove starine istinita, Eridu je možda bio i prvi grad na svetu. (19)
Ako i ne prvi grad, svakako je bio među prvima. Drevni Mesopotamci su često gradili svoje gradove na vrhu ruševina starijih naselja (što važi i za druge kulture). Iskopavanja u Eriduu otkrila su niz konstrukcija koje datiraju iz perioda Ubaida (oko 6500-3800. p.n.e.) pa sve do njegovog vrhunca tokom Ur III perioda (2047-1750 p.n.e.) pod vladarima kao što su Ur-Namu (oko 2047-2030 p.n.e.) i Šulgi Urski (oko 2029-1982. p.n.e.). Naučnica Gvendolin Lek ističe: "Eridu nikada nije bio sedište dinastije. Njegov značaj je bio religiozne, a ne političke prirode, kao mesto na kojem se nalazilo glavno svetilišta boga Enkija" (62). Enki, bog mudrosti, istaknut je u mnogim mesopotamskim tekstovima i posebno u priči o Velikom potopu, kao što je ispričano u Atrahazi i Osnivanju Eridua.
Enki i Eridu
Eridu je bio Enkijev dom i centar njegovog kulta. Bertman komentariše ruševine Enkijevog hrama:
Božiji hram je pronađen i pokazuje da je obnavljan hiljadama godina. U svojoj najranijoj fazi (koja datira iz oko 5500. godine p.n.e.), zauzimao je površinu od oko 3.5 x 4.5 metra, sagrađen je bio od cigle i blata, i sadržao je običan podijum ili oltar za žrtvovanje i nišu koja je trebalo da drži statuu boga. Sudeći po dokazima pronađenim u kasnijoj niši - ribljim kostima i pepelu rasutim po podu oko oltara - omiljeno božije jelo bila je slatkovodna riba. Njegova starina ga čini najstarijim hramom u mesopotamskoj istoriji arhitekture i religije. (20)
Enki je bio povezan sa svežom vodom, kao i sam Eridu, pošto se nalazio u južnim močvarama reke Eufrat, pa zato i ne čudi što se i Enki i Eridu prikazuju u najranijim pričama o Velikom potopu iz kojih je razvijena kasnija priča o Noju i njegovoj barci. Osnivanje Eridua (sastavljeno oko 2300. p.n.e.) je najraniji opis Velikog potopa, koji je prethodio biblijskoj Knjizi Postanja, i priča je o dobrom čoveku Utnapištimu (poznatom i kao Atrahaza ili Ziusudra) koji gradi veliki čamac voljom bogova i okuplja unutar njega 'semena života' na Enkijev predlog. Enki je bio ključan u stvaranju čovečanstva, i kada se Enlil, kralj bogova, umorio od ljudske buke i odlučio da uništi čovečanstvo, Enki je bio taj koji je sačuvao život na zemlji spasivši Utnapištima i sve životinje na svetu.
Osnivanje Eridua je možda bio prvi zapis duge oralne tradicije iz vremena oko 2800. god. p.n.e. kada je nivo Eufrata znatno porastao i potopio ceo region. Iskopavanja Ura od strane Leonarda Vulija 1922. otrkila su oko 3 metra dubokog sloja mulja i gline, konzistentnim sa sedimentom Eufrata, što podupire tezu katastrofalne poplave u ovoj oblasti oko 2800. god. p.n.e. Beleške o iskopavanju Vulijevog asistenta, Maksa Melovana, međutim, pokazale su da je događaj očigledno bio lokalnog karaktera, a ne globalnog.
Proto-priča o Edenskom vrtu pronađena je u Eriduu, te govori o tome kako je Tagtug Baštovan proklet od strane Enkija jer je pojeo plodove zabranjenog drveta u bašti nakon što mu je rečeno da to ne radi. Eridu se dalje povezuje sa pričom o velikom mudracu Adapi (Enkijevom sinu), kojem je smisao života i svo razumevanje udahnuo bog mudrosti, ali ga je na kraju prevario i uskratio mu jednu stvar koju je najviše želeo: poznavanje života bez smrti, tj. večni život.
Želja za besmrtnošću istaknuta je u mesopotamijskoj književnosti, a posebno sumerskim zapisima, te je oličena u priči o Gilgamešu iz Uruka. Veza Uruka sa Eriduom je značajna u tome što je početni značaj Eridua kasnije nadmašen usponom Uruka. Ovaj prenos moći i prestiža neki naučnici (među njima i istoričari Semjuel Noa Kramer i Pol Krivaček) vide kao početak urbanizacije u Mesopotamiji i značajan zaokret od ruralnog modela agrarnog života do modela urbanog centra. Priča o Inani i Bogu mudrosti, u kojoj boginja Uruka oduzima sveti meh (darove civilizacije) od Enkija, boga Eridua, može se posmatrati kao drevna priča koja simbolizuje ovaj zaokret u paradigmi sumerske kulture. Prosperitetni komercijalni centar, Uruk, nadmašio je ruralni Eridu.
Eridu kao Vavilon
I pored toga, Eridu je bio važan centar za trgovinu, kao i religiju i, na vrhuncu, bio je veliki 'kotao za pretapanje' kultura i različitosti, što je dokazano u različitim oblicima umetnosti pronađenim među ruševinama. Pod vladavinom Ur-Namua i Šulgija, grad je prosperirao. Bertman piše:
Građani drevnog Eridua bili su [opravdano] ponosni na jednu drugu građevinu [pored Enkijevog hrama]: moćni zigurat koji su oko 2100. p.n.e. sagradili Ur-Namu, kralj Ura, i njegov sin. Iako njegova erodirana platforma danas iznosi samo oko 10 metara, baza od pečene cigle meri preko 50 sa 70 metara i nekada je podržavala daleko impozantniju strukturu. (20)
Veliki zigurat Amar-Sina u centru grada povezan je sa biblijskom Vavilonskom kulom iz Knjige Postanja i sam grad sa biblijskim gradom Vavilonom. Ova veza potiče iz arheoloških otkrića koja potkrepljuju tvrdnju da zigurat Amar-Sina više podseća na opis biblijske kule nego bilo koji opis zigurata u Vavilonu.
Takođe, vavilonski istoričar Berosus (200. p.n.e.), koji je bio glavni izvor za kasnije grčke istoričare, izgleda da jasno govori o Eriduu kada piše o Vavilonu. Njegov 'Vavilon' je u južnim močvarama Eufrata i pokrovitelj je boga mudrosti i sveže vode. Ova veza snažno sugeriše da je Eridu originalni biblijski Vavilon, pošto je priča o velikom ziguratu Amar-Sina najverovatnije preneta oralno pre nego što je Berosus zapisao.
Zaključak
Eridu je povremeno napuštan tokom godina iz razloga koji ostaju nejasni i, konačno, u potpunosti je napušten negde oko 600. god. p.n.e. Uzrok je najverovatnije preterano iskorišćavanje zemlje. Naučnik Luis Mamford, koji je proučavao fenomen ovog grada, i drevnog i modernog, ističe da gradovi generalno propadaju onda kada "više nisu u simbiozi sa okolinom" (6). Ovo je bez sumnje ono što je dovelo do pada mnogih, ako ne i većine velikih gradova Mesopotamije, koji nisu uništeni u osvajanju.
Kao popularni verski i trgovinski centar, Eridu je bez sumnje privukao mnoge ljude radi hodočašća i trgovine, kao i življenja u njemu, pa je tako odliv resursa okolnih regiona mogao da bude prilično značajan i, konačno, jednostavno prevelik. Moguće je, čak i verovatno, da je grad povremeno napuštan kako bi se omogućilo da se zemljište oporavi. Šta god da je razlog njegovog konačnog napuštanja, ruševine Eridua danas su uglavnom peščane dine zahvaćene vetrom. Malo toga sada ostaje da podseti posetioca na nekada moćni grad koji su bogovi osnovali i voleli.
