Два куроса из архајског периода у натприродној величини (високи 2 метра) смештена су у Делфском музеју и потичу из 580. године п.н.е. Њихова имена (Клеоб и Битон) заправо су написана на њиховим постољима, а као име вајара се наводи Полимед из Арга: такви натписи су необични за овако стар датум. Ови куроси су идеални представници снаге и мужевности, у пелопонеском стилу.
Мит о Клеобу и Битону је испричан код Херодота, 1.31. Ова два сина су, упрегнути уместо волова, вукли кола у којима је била њихова мајка свештеница. Путовали су из Арга за аргивски Херајон, што је растојање од неких 45 стадија.
Када су стигли на одредиште, срушили су се на тло, а њихова мајка се помолила Хери да им буде допуштено да умру у сну – што је најлакша смрт за смртнике. Херодот приповеда ову причу као део Солоновог одговора на Крезово запиткивање ко је најсрећнији човек.
μετὰ ταύτην δὲ τὴν εὐχὴν ὡς ἔθυσάν τε καὶ εὐωχήθησαν, ἐν αὐτῷ τῷ ἱρῷ οἱ νεηνίαι οὐκέτι ἀνέστησαν ἀλλ᾽ ἐν τέλεϊ τούτῳ ἔσχοντο. Ἀργεῖοι δὲ σφέων εἰκόνας ποιησάμενοι ἀνέθεσαν ἐς Δελφοὺς ὡς ἀριστῶν γενομένων.
Након ове молитве, принели су жртве и направили гозбу. Младићи су затим у храму легли, заспали и никада више нису устали; смрт их је на том месту приковала. Житељи Арга су направили и у Делфима посветили кипове ове двојице славећи их као најбоље људе.
(пун одломак у преводу и у оригиналу може да се нађе овде)
Можда, у овом случају, има истине у Херодотовим причама...
