Термин Словени означава етничку групу људи који деле дуготрајан културни континуитет и који говоре низ међусобно сродних језика познатих под називом словенски језици (сви ти језици припадају индоевропској породици језика). Мало је тога познато о Словенима из времена које претходи византијским записима из VI века који помињу Словене, те већи део онога што о њима знамо из времена пре ових записа потиче из археолошких и лингвистичких студија. Византијски аутори за Словене користе термин Sclaveni.
Порекло Словена
Словени су најмање документована група међу такозваним „варварским“ непријатељима Рима током позне антике, тако да међу научницима нема консензуса када се ради о њиховом пореклу. Аутори који су писали о Словенима се међусобно не слажу: једну кажу да су Словени били номади, док други тврде да су живели у трајним насељима смештеним у шумама и мочварама; у једним документима се каже да су живели под влашћу некаквог краља, док се у другима тврди да су практиковали неку врсту демократије. Уз све ове разлике у тврдњама, мора се имати у виду да је већина ових докумената пуна римских предрасуда, јер су Римљани све варварске народе сматрали примитивним, нецивилизованим и насилним.
Неки аутори сматрају да Словени потичу од племена која су у гвоздено доба, негде око првог века нове ере, као аутохтоно становништво живела у долинама Одре и Висле (у данашњој Пољској и Чешкој). Међутим, о овоме се још увек расправља. На основу археолошких доказа, знамо да су протословенски народи већ до 1500. године п.н.е. били активни у области која се оквирно протезала од западне Пољске до реке Дњепар у Белорусији. Мање је вероватно да је постојало некакво средиште из кога је потекла словенска култура, док се разумнијом чини претпоставка да је у питању била једна велика територија чији су житељи имали заједничке културне одлике.
Језичка истраживања указују на то да су у неком тренутку у прастара времена словенске територије допирале све до западне Русије и јужних руских степа, те да су тамо Словени дошли у контакт са скупинама које су говориле иранским језицима. Ова идеја је утемељена на томе што словенски језици деле невероватно велики број речи са иранским језицима, што може да се објасни само преласком таквих речи из иранских језика у словенске. Касније, како су се све више ширили на запад, Словени су дошли у додир са германским племенима, па су и из германских језика позајмили неколико додатних термина. Занимљиво је то да је пољски мислилац Јозеф Ростафињски приметио да су у свим словенским језицима речи за букву, ариш и тису позајмљене из страних језика, што можда говори о томе да су у прастара времена ове врсте дрвећа Словенима биле непознате, а то је претпоставка која може да послужи као траг у настојању да се одреди одакле потиче словенска култура.
Словенска митологија
Имамо веома мало материјала о словенској митологији; писмо није постојало у словенској култури све до IX и X века, када је спроведен процес христијанизације.
Један од важних словенских богова био је Перун, који је био повезан са балтичким богом Перкуном. Баш као нордијски бог Тор, и Перун је био бог грома, те су га неки Словени сматрали врховним богом, баш као што је и Тор за неке германске народе био врховни бог. Мушки бог младости и пролећа, који се звао Јарило, и његов женски еквивалент Лада, богиња љубави, такође су заузимали високо место у словенском пантеону. И Јарило и Лада су били богови који су сваке године умирали а потом васкрсавали, док је Јарило можда нарочито могао да буде повезан са мотивима плодности. Током ширења хришћанства међу Словенима, Јарило је имао важну улогу зато што је имао неке заједничке одлике са Исусом Христом.
Неколико богова са више глава је такође било део словенске митологије, а међу таквим боговима се могу навести: Свантовит (или Свантевит), бог рата, који је имао четири главе, две мушке и две женске; Поревит са пет глава, који је представљао лето; Рујевит, са седам лица, инкарнација јесени; и Триглав, који је имао три главе и који је истовремено гледао у небо, у земљу и у подземље.
Словени током позног Римског царства
Средином V века нове ере, читаву област Балкана је захватио политички вакуум услед пропасти Хунског царства. Због Атилиних похода, велике области јужно од Дунава постале су неподобне за живот, па су зато остале празне. Било је веома тешко бранити балканске границе Римског царства зато што су нове скупине народа улазиле у ову опустошену област. Међу тим новим скупинама били су и Словени.
Од 531. до 534. године римске снаге су извршиле неколико војних похода против Словена и других народа. Током шесте деценије VI века Словени су напредовали ка Солуну, ушавши у област реке Марице (Еврос) и избивши на обалу Тракије, при чему су уништили неколико утврђених насеља и (према римским изворима) поробљавали жене и децу, а убијали одрасле мушкарце. Међутим, нису успели да остваре циљ. Солун је спасен од пропасти захваљујући присуству једне римске војске под командом војсковође који се звао Герман. Касније, током девете деценије VI века, Словени су се удружили са Аварима да би прегазили Грчку, Тракију и Тесалију.
Римљани су са Аварима склопили споразум, па су Авари сада добијали суму од сто хиљада златних солида годишње, али су заузврат пристали да не нападају римске границе. Са друге стране, Словени нису хтели да буду део овог споразума, па су 585. године напали Цариград, али је римска одбрана одбила њихов напад. Словени су наставили да нападају друга насеља, па су напокон основали прва трајна словенска насеља у Грчкој.
Почетком VII века Рим је организовао поход против Словена без икаквих позитивних резултата. Словени и Авари су се поново ујединили 626. године, када су формирали огромну војску, па су уз помоћ Бугара опсели Цариград. Мало је недостајало да ова варварска коалиција оствари свој циљ, али су Римљани успели да одбију напад. Након овог догађаја, аварско-словенски савез се распао. Словенска окупација Грчке је трајала до IX века, када су их Византинци коначно истерали одатле. До тог времена Словени су већ успели да остваре чврсто присуство на Балкану и у другим регијама средње и источне Европе.
Културно раслојавање Словена
У раном средњем веку, Словени су заузели велику територију, што је подстакло формирање неколико независних словенских држава. Од X века, почео је постепени процес културног раслојавања Словена који је за последицу имао настанак низа сродних али међусобно неразумљивих језика, који се класификују као словенска грана индоевропске језичке породице.
Велики број словенских језика се и дан-данас говори и у њих спадају бугарски, чешки, хрватски, пољски, српски, словачки, руски и многи други, на потезу од средње и источне Европе па до дубоко у Русију.
