Само (владао од 623/624. до 658. године) је био краљ Словена заслужан за оснивање првог политичког ентитета словенског народа, ентитета који се уобичајено назива Самовим краљевством. Пошто Словени нису били писмени све до деветог или десетог века, не постоји ниједан извор о Саму из времена у коме је живео а да је написан на словенском језику. Примарни извор о Саму јесте један франачки документ из седмог века чији аутор није са сигурношћу одређен, а који се зове Фредегарова хроника. Иако многи научници расправљају о ауторству и поузданости Фредегарове хронике, она се ипак данас углавном прихвата као поуздан извор у целини написан од стране једног аутора. Премда ниједан историчар нити научник не прихвата тврдњу да је Фредегар био очевидац догађаја о којима пише, верује се да је имао приступ документима или сведоцима који говоре о тим догађајима.
Порекло и долазак на власт
Према Фредегаровој хроници, Само је првобитно био франачки трговац, нека врста трговца оружјем који је оружјем снабдевао Словене. По први пут се на позорници историје појављује 623/624. године, "у четрдесетој години Хлотарове владавине". У то време било је много словенских племена, али једно конкретно племе, Венди, изабрало је Сама за свог вођу и краља. О тачној локацији Самовог краљевства и даље се расправља и говори се о неколико места у Словачкој, Словенији и источној Аустрији као могућим центрима Самовог краљевства. Венди су били словенска конфедерација, а не једно хомогено племе, и они су до петог века заузели подручје између реке Одре на истоку и река Елба и Зале на западу, граничећи се са најисточнијим деловима франачке територије. Током шестог века, Франци и други германски народи повремено су били у миру а повремено у рату са Вендима. Најзначајнији од тих германских противника, односно савезника, били су Авари под вођством Бајана I (владао од 562/565. до 602. године), који је Венде користио као шок трупе у првим борбеним редовима. Историчар Флорин Курта цитира Фредегара тврдећи да су, за време владавине Бајана I, Венди били у потпуности потчињени Аварима. У следећем одељку из Куртиног дела, Фредегар користи реч "Хуни" за Аваре, као што је иначе његов обичај:
Сваке године, Хуни су проводили зиме код Словена, спавајући са њиховим кћерима и женама, и још уз то Словени су им плаћали данак и трпели многе друге наметнуте тешкоће. За синове које су Хунима рађале словенске кћерке и жене, ово срамно угњетавање је на крају постало неподношљиво, па су стога, као што рекох, одбили послушност својим господарима и почели да се дижу на устанак (Slavs in Fredegar, 148-149).
Бајан I је умро 602. године, па је Аварско царство убрзо затим почело да се распада. Од 568. године, Бајан беше изнова и изнова предводио нападе на Источно римско (Византијско) царство и, још и пре његове смрти, ово је царство мобилизовало своје снаге како би Аваре потиснуло натраг у Панонску низију. Након Бајанове смрти, међутим, Византија је интензивирала своје војне акције против Авара.
Византијско царство је послало своју војску на Аваре, а отприлике у исто то време Само се покренуо за добробит свог народа. Из старих извора знамо да је Само организовао војску против Авара и показао се као вешт војни заповедник. Победио је Аваре у више битака, па је Словене ослободио од аварског угњетавања. Није јасно да ли се овај сукоб десио пре или после опсаде Константинопоља из 626. године. Ако старе документе узимамо здраво за готово, онда је Само предводио једну вендску коалицију против Авара 624. године, пре опсаде Константинопоља. Међутим, научници често оспоравају хронологију дату у Фредегаровој хроници, сугеришући да су се Самови војни походи против Авара заправо десили после опсаде Константинопоља, што би значило да је Само искористио аварски пораз како би Словене ослободио од аварске власти. Чини се да овај сценарио има највише смисла зато што су Авари након пораза код Константинопоља били рањиви, па би вешт војни заповедник ову ситуацију препознао као право време за делање. Мање има смисла да је то било 624. године зато што је познато да су Словени учествовали у опсади Константинопоља, што је нешто што они вероватно не би урадили да су недавно пре тога са леђа скинули јарам аварске власти.
Како год да је било, Само је код Словена стекао наклоност након што се доказао као вешт и храбар вођа у победи над Аварима. У првим годинама седмог века, Византинци су, након што су били мета више аварско-словенских напада, организовали поход против њих, али без икаквих позитивних резултата. Словени и Авари су формирали једну заједничку војску и, уз подршку других народа, као што су Бугари, напали су, 626. године, Константинопољ. Византинци су одбили овај напад, па су варвари отишли празних руку. У једном делу Георгија Писиде из седмог века претпоставља се да су сукоби између Авара и Словена избили након њиховог пораза 626. године, али тензије између ова два народа је раније забележио Фредегар, па се може рећи да је до сукоба међу њима дошло зато што су, претходно, Авари деценијама тлачили Словене. Оно што је Словенима недостајало јесте снажан вођа, а баш такав вођа био је Само.
Експанзија Самовог краљевства
Само је такође чврсто утемељио свој положај политичког вође тиме што је склапао савезе са многим вендским породицама. Каже се да се венчао са најмање дванаест вендских жена које су му родиле двадесет два сина и петнаест кћерки. Учешће у трговини са далеким крајевима обезбедило му је велико богатство и висок статус. Овај статус, међутим, није његово краљевство обезбедио од претње моћних Франака на његовој граници. Франци су били хришћани, док су Словени под Самовом влашћу били пагани. Ова ситуација је, како се чини, гледано из угла Франака, оправдавала њихове честе упаде у словенску земљу под изговором да се то ради у циљу верског преобраћања. Само је са Дагобертом I испреговарао мир, али тај мир неће дуго трајати.
Дагоберт I је 630. године захтевао да му Само пошаље оне Словене који су "побили и опљачкали велики број франачких трговаца". Само се сложио да такви криминалци треба да буду кажњени, али тек након одговарајућег поступка којим би се установило ко су ти људи и зашто су, уколико уопште јесу, починили таква недела. Само је "једноставно изразио намеру да спроведе истрагу да би правда била задовољена у овом спору, као и у другим споровима који су у међувремену настали (Fredegar, IV, 68). Дакле, одбио је да оптужене људе изручи франачком краљу. Дагоберт је ово одбијање изручења окарактерисао као кршење мировног споразума, па је ову прилику искористио да на Словене поведе једну велику војну експедицију.
Само је већ био моћан човек, али је његов положај постао још боље учвршћен 631. године када је победио Франке у Бици код Вогастисбурга. Дагоберт I је повео три војске у напад на Словене, али су они, под Самовим заповедништвом, потукли франачке нападаче, десеткујући њихове снаге и отеравши преживеле са бојног поља. Услед франачког пораза, неколико словенских група које су биле потчињене Францима ослободиле су се ропства, па је један локални вођа који се звао Дерван обзнанио да ће од сада он и његов народ бити лојални и потчињени Саму. И тако, Дерван се придружио Саму и помагао му у наредним војним походима. Након победе над Францима, Само је неколико пута упадао преко источне границе франачке државе, пљачкајући те пограничне крајеве.
Услед забринутости због словенских упада, франачке власти су одредиле Радулфа, војводу Тирингије, да франачку границу штити од Сама. Радулф је у почетку успешно бранио франачку границу, али, негде око 640. године, један унутрашњи франачки сукоб приморао је Радулфа да се бори против других франачких група. Фредегарова хроника наводи да је Радулф затим хтео да ојача свој положај склапањем савеза са Самом, што значи да су Самова моћ и престиж у том тренутку још били велики. Није било ниједне франачке војске која би кренула на Сама, тако да је он, у наредних осамнаест година, своје краљевство учинио безбедним од било каквих инвазија или било каквих покушаја странаца да остваре политичку контролу над његовим Словенима.
Самова смрт
Само је умро 658. године, а са њим је умрло и краљевство које је створио. Упркос његовом утицају, моћи и богатству, на позицији краља га није наследио ниједан од његових двадесет двојице синова. То можда значи да, у оквиру политичке структуре Словена, власт није наслеђивана него је додељивана на основу личних квалитета (као што је био случај код Авара пре владавине Бајана I). Изгледа да Самови синови нису имали вештине свога оца, тако да није забележено да је ико као краљ наследио Сама у краљевству које је он створио. Авари су убрзо након Самове смрти ушли на словенску територију и поново успоставили власт над Словенима која је трајала до 796. године, када су Франци, на челу са Карлом Великим, победили Аваре. Словенска моћ у региону, која је постојала током Самове владавине, брзо је опала након његове смрти, пошто су Словени најпре потпали под власт Авара, а затим и Франака. Као код многих великих вођа, тако и код Сама, његов је индивидуални карактер држао народ на окупу док су његове лидерске и ратничке вештине народу омогућавале просперитет, али те врлине нису пренесене на његове наследнике. Данас се Само памти као велики краљ и харизматични вођа који је ујединио свој народ у борби за слободу и у тој борби био успешан, па макар и на ограничено време.
