Крсташки ратови су били низ војних похода што су их организовале папе и западне хришћанске силе да би се Јерусалим и Света земља освојили од муслимана и да би се затим ти добици одбранили. У периоду од 1095. до 1270. године било је осам великих званичних крсташких ратова, као и још много незваничних.
Иако је било много крсташких ратова, ниједан неће бити тако успешан као први и, до 1291. године, државе које су створили крсташи утопиће се у Мамелучки султанат. Идеја крсташких ратова је (за хришћане) успешније примењена у другим регијама – значајни су успеси на Балтику против европских пагана и на Иберијском полуострву против муслиманских Мавара.
С обзиром на то да су у њима учествовали цареви, краљеви и европско племство, као и на хиљаде витезова и скромнијих ратника, крсташки ратови ће имати огромне последице за све оне који су у њих били укључени. Последице су се, осим очигледне смрти, упропашћених живота, уништења и протраћених ресурса, кретале од пропасти Византијског царства па све до погоршања односа и нетолеранције међу верама и народима Истока и Запада, што ствара проблеме и данашњим владама и друштвима.
Узроци и мотиви
Први крсташки рат из XI века (1095–1102) поставио је преседан за плаховиту мешавину политике, религије и насиља која ће подстицати све будуће походе. Византијски цар Алексије I Комнин (владао од 1081. до 1118. године) видео је прилику да задобије војну помоћ са запада у настојању да порази муслиманске Селџуке који су му откидали део по део територије у Малој Азији. Када су Селџуци заузели Јерусалим (од истоверника, муслимана, а не од хришћана који су тај град изгубили вековима пре тога), то је био окидач за мобилизацију и покретање западних хришћана. Папа Урбан II (владао од 1088. до 1099. године) одговорио је на овај позив јер је био мотивисан жељом да оснажи папство и да за себе освоји престиж тиме што би постао неоспорни владар читаве хришћанске Цркве, укључујући и православни Исток. Враћање светог града Јерусалима и таквих места као што је Свети гроб, за који се сматра да је гробница Исуса Христа, након што је све то 400 година било под контролом муслимана, заиста би било генијалан потез. Последично, папа је послао папског легата и покренуо проповедничку кампању широм Европе која је племиће и витезове на западу позвала да наоштре мачеве, да на себе ставе оклопе и пођу на пут за Свету земљу да би тамо бранили најдрагоценија места хришћанске вере као и све тамошње угрожене хришћане.
Ратници који су „узимали крст“, како је био познат крсташки завет, и који су били вољни да пређу невероватно напоран пут како би се борили у страној земљи били су мотивисани много чиме. На првом месту ту је био верски аспект – одбрана хришћана и вере, како им је обећао папа, имала је да им донесе опроштај грехова и брз одлазак у Рај. Били су ту и витешки идеали и тежња да се чини оно што је исправно (премда је витештво било још у повоју у време Првог крсташког рата), притисак вршњака и породице, прилика да се стекне материјално богатство, можда чак и земљишни поседи и титуле, као и жеља да се путује и да се сопственим очима виде велика света места. Многи ратници су имали много мање гламурозне амбиције и једноставно су имали обавезу да иду са својим господарима, неки су желели да побегну од дуга и правде, док су други само тражили пристојан живот са редовним оброцима. Ови ће мотиви наставити да гарантују велики број регрута у свим каснијим походима.
Први крсташки рат
Упркос немогућим изгледима, мултиетничка војна експедиција Првог крсташког рата превазишла је логистичке потешкоће и вештине непријатеља, па је у јуну 1098. године најпре освојила Антиохију, а затим, 15. јула 1099. године, и велики трофеј – град Јерусалим. Захваљујући својој тешкој коњици, блиставим оклопима, опсадној технологији и ратничком умећу, витезови са запада су муслиманима приредили такво изненађење какво никада више неће успети да понове. Ни покољ над муслиманима након пада Јерусалима неће бити заборављен. Уз пут је било и неколико промашаја, као што је изгинуће народне крсташке војске састављене од непрофесионалне руље, те солидан број умрлих од куге, болести и глади, али, свеукупно, успех Првог крсташког рата је изненадио чак и саме организаторе. Удружени мултинационални ратни подухват је, како се чинило, могао да донесе зараду, па је ово био тренутак када када су и трговци почели да показују интересовање за крсташке ратове.
Крсташке државе
Да би се одбранила територија која је сада била у хришћанским рукама, основане су четири крсташке државе: Краљевина Јерусалим, Грофовија Едеса, Грофовија Триполи и Кнежевина Антиохија. Све заједно, ове државе су биле познате као Латински исток или „Прекоморје“ (Outremer). Трговина између Запада и Истока, која је пролазила кроз ове државе, као и уносни уговори о превозу крсташа на Левант, привукли су трговце таквих градова као што су Венеција, Пиза, Ђенова и Марсеј. У крсташким државама су ницали витешки редови као што су Витезови темплари и Витезови хоспиталци, а они су били ратнички способне јединице професионалних витезова који су живели као калуђери и којима је додељен задатак да бране кључне замкове и ходочаснике који пролазе Светом земљом. На несрећу по хришћански свет, крсташке државе су увек имале проблема са мањком бораца и са свађама између племића који се у њима беху настанили. Њихов опстанак у наредном веку неће бити лак.
Други крсташки рат
Године 1144. град Едесу у Горњој Месопотамији освојио је муслимански селџучки вођа Имад ад-дин Зенги (владао од 1127. до 1146. године), независни владар Мосула (у Ираку) и Алепу (у Сирији), а многи хришћани су побијени или бачени у ропство. Ово ће у XII веку покренути нови крсташки рат чији ће циљ бити да се поврати Едеса. Немачки краљ Конрад III (владао од 1138. до 1152. године) и француски краљ Луј VII (владао од 1137. до 1180. године) предводили су Други крсташки рат, који је трајао од 1147. до 1149. године, али овај краљевски печат одобрења није донео успех. Зенгијева смрт је само донела појаву још одлучније личности на сцени, а то је био његов наследник Нур ад-Дин (некад се наводи као Нур ал-Дин, владао од 1146. до 1174. године), који је настојао да муслимански свет уједини да би тако уједињени муслимани могли да крену у свети рат против хришћана на Леванту. Два велика пораза од стране Селџука 1147. и 1148. године силно су уздрмала крсташке армије, па је и њихов последњи очајнички покушај да из овог похода извуку нешто добро, а то је била опсада Дамаска у јуну 1148. године, био само још један бедни неуспех. Следеће године Нур ад-Дин је освојио Антиохију, а Грофовија Едеса је престала да постоји до 1150. године.
Реконквиста
Године 1147. учесници Другог крсташког рата су на путу ка истоку застали код Лисабона да би краљу Португалије Алфонсу I (владао од 1139. до 1185. године) помогли да тај град освоји од муслимана. То је био део тада текућег успона хришћанских државица на северу Иберијског полуострва које су желеле да муслиманске Мавре истерају из јужне Шпаније, односно био је то део Реконквисте (поновног освајања, иако су муслимани ту били још од прве половине VIII века). Папе су биле више него срећне да подрже овај поход и да идеју крсташких ратова прошире тако да она обухвати и Мавре као још једног непријатеља Запада. Исте духовне бенефиције су нуђене онима који су се борили на Блиском истоку и онима који су се борили на Иберијском полуострву. Шпанско и португалско племство је такође имало снажну жељу да задобије подршку неког вишег ауторитета, те људства и финансијских средстава које је такав ауторитет обећавао. Нови локални витешки редови су ницали, а походи су били изузетно успешни, тако да је након средине XIII века само Гранада остала у муслиманским рукама.
Северни крсташки ратови
Трећа арена за крсташке ратове, поново уз подршку папа и шире црквене инфраструктуре, био је Балтик и оне области које су се граничиле са немачким територијама, а на којима су и даље живели пагани. Северне крсташке ратове од XII до XV века је прва почела да води саксонска војска под вођством немачких и данских племића који су 1147. године изабрали паганске Венде (односно Западне Словене) као своју мету. Био је то читав један нови аспект крсташког војевања: активно преобраћање нехришћана, уместо ослобађања територија у поседу неверника. Ови крсташки ратови ће се и касније наставити, а већином ће их водити ред Тевтонских витезова који су позивали витезове из целе Европе да им помогну. Овај витешки ред је практично основао сопствену државу у Пруској, а онда наставио да ратује у областима које данас одговарају Литванији и Естонији. С обзиром на то да су врло често брутално преобраћали пагане и да су вероватно више били мотивисани освајањем земље и богатстава него било чиме другим, ови крсташки ратови су били толико успешни у остварењу својих циљева да су Тевтонци до краја XIV века завршили посао, па су сада морали да се усредсреде, и то са много слабијим резултатима, на Пољаке, Турке Османлије и Русе.
Трећи крсташки рат
На Блиском истоку пак ситуација преосталих трију крсташких држава је бивала све неповољнија. Нови истакнути вођа међу муслиманима, Саладин, султан Египта и Сирије (владао од 1174. до 1193. године) извојевао је велику победу над војском Латинског истока у Бици код Хитина 1187. године и одмах затим је освојио Јерусалим. Ови догађаји ће проузроковати Трећи крсташки рат (1189–1192). Можда је ово био најгламурознији од свих похода, јер су овога пута, у улози заповедника, ту била два западњачка краља и један цар, па отуда потиче други назив за овај поход – „крсташки рат краљева“. Три велика имена су била: Фридрих I Барбароса, краљ Немачке и цар Светог римског царства немачког народа (владао од 1152. до 1190. године), француски краљ Филип II Август (владао од 1180. до 1223. године) и енглески краљ Ричард I Лавље Срце (владао од 1189. до 1199. године).
Упркос краљевском пореклу вођа, овај крсташки поход је имао најгори могући почетак када се у јуну 1190. године Фридрих утопио у једној реци на путу за Свету земљу. Ричардово присуство је на крају успешно окончало опсаду Акре у јулу 1191. године, након што је енглески краљ пре тога већ био узбуркао ситуацију тиме што је, на путу ка Светој земљи, заузео Кипар. Док је марширала према Јафи, хришћанска војска је извојевала још једну победу у Бици код Арсуфа у септембру 1191. године, али до тренутка када је армија стигла у Јерусалим, стечен је утисак да град неће моћи да се заузме; па чак и кад би им то пошло за руком, још увек у доброј мери неокрњена Саладинова војска би га готово сасвим сигурно и одмах повратила. Крајњи резултат Трећег крсташког рата је била обична утешна награда: мировни споразум који је хришћанским ходочасницима допуштао да несметано путују у Свету земљу и који је крсташима давао узак земљишни појас око Акре. Ипак, било је то упориште од кључног значаја, упориште које ће инспирисати учеснике многих будућих крсташких ратова да покушају да га прошире у нешто боље.
Каснији крсташки ратови
Каснији крсташки ратови су у доброј мери били прича о томе како хришћани из самострела сами себи пуцају у стопала. Четврти крсташки рат (1202–1204) је некако успео да препозна Цариград (Константинопољ), највећи хришћански град на свету, као своју главну мету. Папске амбиције, финансијска похлепа Млечана, као и векови узајамне сумњичавости између Истока и западних делова некадашњег Римског царства – све то је покренуло олују агресије која је за последицу имала пљачкање главног града Византијског царства 1204. године. Ово царство су између себе поделили Венеција и њени савезници, док су његова богатства и реликвије покрадене и однесене у Европу.
Пети крсташки рат (1217–1221) је донео промену стратегије с обзиром на то да су западне силе препознале да је најбољи начин да Свету земљу поново освоје од муслимана – којом је сада господарила династија Ајубида (1174–1250) – напад на најрањивију тачку непријатеља, односно Египат. Упркос успеху, након тешке опсаде, у заузимању Дамијете на Нилу новембра 1219. године, чињеница да су западњаци занемарили локалне услове и потребу за одговарајућом логистичком подршком донела им је пропаст у Бици код Мансуре 1221. године.
У Шестом крсташком рату (1228–1229) преговорима је постигнуто оно што се ратом не беше успело постићи. Фридрих II, цар Светог римског царства немачког народа (владао од 1220. до 1250. године), који беше истрпео многе критике због тога што није учествовао у Петом крсташком рату, успео је да постигне договор са ал-Камилом, тадашњим султаном Египта и Сирије (владао од 1218. до 1238. године), па је Јерусалим предат хришћанима на управу под условом да муслимански ходочасници могу слободно да улазе у град. Ал-Камил је имао проблема са контролисањем свога великог царства, а нарочито побуњеног Дамаска, при чему Јерусалим није имао никакву војну нити економску вредност у то време, већ само верски значај, што га је учинило јефтиним чипом у преговорима помоћу кога ће ал-Камил моћи да избегне рат са Фридриховом војском који би му само одвраћао пажњу од главних активности.
Седми крсташки рат (1248–1254) је покренут након што је хришћанска војска поражена у Бици код Ла Форбија у октобру 1244. године. Предвођени француским краљем Лујем IX (владао од 1226. до 1270. године), крсташи су поновили стратегију из Петог крсташког рата и постигли исте оне лоше резултате: заузели су Дамијету, а онда били потпуно поражени код Мансуре. Чак је и Луј био заробљен, премда су га касније откупили. Овај француски краљ ће имати још један покушај 1270. године, у Осмом крсташком рату.
Године 1250. Мамелучки султанат је свргнуо династију Ајубида, а имали су изузетног вођу у лику надареног бившег генерала Бајбарса (владао од 1260. до 1277. године). Луј IX је поново напао Северну Африку, али је краљ умро од дизентерије у нападу на Тунис 1270. године, па се заједно са његовим животом угасио и овај крсташки рат. Мамелуци су, у међувремену, проширили своју превласт на Блиском истоку и освојили су Акру 1291. године, чиме су крсташке државе дефинитивно елиминисане.
Последице и утицај
Крсташки ратови су имали огромне последице за све оне који су учествовали у њима. Осим очигледне смрти, уништења и мука што су их ови ратови проузроковали, они су такође имали и значајан политички и друштвени утицај. Византијско царство је престало да постоји, папе су постале de facto поглавари хришћанске Цркве, италијанске поморске државе су оствариле апсолутну доминацију над трговином између Истока и Запада у Средоземљу, Балкан је покрштен, а на Иберијском полуострву су Маври потиснути натраг у Северну Африку. Идеја крсташких ратова је добила још ширу примену јер је пружила верско оправдање за освајање Новог света у XV и XVI веку. Због огромних трошкова крсташких ратова, европске краљевске куће су стекле већу моћ, док је моћ племића и барона реципрочно опала. Људи су путовали мало више, нарочито су ишли на ходочасничка путовања, и читали су и певали песме о крсташким ратовима, што им је омогућило да сагледају један мало шири свет и проширило им видике, па иако се испоставило да су ти проширени видици за многе били обојени предрасудама.
У дугорочнијем смислу, дошло је до развоја витешких редова, који су на крају постали везани за витештво и од којих многи, у овом или оном облику, постоје и дан-данас. Европљани су развили јачи осећај свога заједничког идентитета и културе, што је такође за последицу имало један већи степен ксенофобије према нехришћанима – нарочито према Јеврејима и јеретицима. Књижевност и уметност су шириле легенде о крсташким ратовима на обе стране, на хришћанској и на муслиманској, стварајући хероје и трагедије у једној веома сложеној мрежи митова, слика и језика која ће бити примењивана, веома често нетачно, на проблеме и сукобе XXI века.
