Грчка ватра је била запаљиво оружје које је први пут употребљено у византијском ратовању 678. године. Овај напалм древног ратовања, ова високо запаљива течност, правила се од тајних састојака, те се користила у виду запаљивих бомби што су се катапултирале, као и у виду течности што се под притиском прскала на непријатељске бродове и тврђаве, палећи их. Такође се са успехом користила и у одбрамбеним ситуацијама. Грчка ватра је била најубојитије оружје хришћанског света више од седам векова штитећи Константинопољ од свих нападача. Цар Роман II (владао од 959. до 963. године) знао је њену вредност, па је објавио да три ствари никада не смеју пасти у руке странцима: византијске царске регалије, било која византијска принцеза и грчка ватра. Како се на крају испоставило, ове прве две ставке су повремено даване страним владарима, али ова трећа није никада.
Тајна формула
Изум грчке ватре се приписује једном Грку хришћанину који се звао Калиник и који је 668. године дошао у Константинопољ побегавши из Сирије која је тада била у поседу муслимана. Пре тога запаљиве течности су се користиле и у грчком и у римском ратовању, али никада нико није био изумео ништа тако смртоносно као што је грчка ватра. Тачне компоненте ове течности су биле строго чувана тајна и њена формула је одавно изгубљена, али зна се да је један њен састојак био лаки петролеј или нафта, која је добављана са Крима. Други састојци били су негашени креч, сумпор, смола и шалитра. Неки научници сматрају и да је барут био део ове мешавине. Поступак прављења ове течности био је веома опасан с обзиром на њену несталност. Дестиловање нафтног елемента је такође захтевало технологију која је за то време била веома сложена. Као нешто што је било познато само неколицини одабраних, рецепт за грчку ватру је био љубоморно чувана државна тајна коју су цареви преносили на своје наследнике. Захваљујући овој предострожности, ова тајна формула је чувана само у византијским рукама дуже од седам векова.
Употреба у борби
Грчка ватра је најпре коришћена у поморским биткама где су млазеви запаљиве течности под притиском прскани на непријатељске бродове. Бродови који су носили грчку ватру били су типа dromon, што је било брзо пловило које је могло да се покреће и веслима. Тачан изглед ове справе за избацивање пламена није познат осим што се зна да је прављена од бронзаних цевки, те да је имала сифонску пумпу и ротирајући распрскивач. Мора да је ова апаратура била сложена с обзиром на то да је једна бугарска чета једном заробила један њен примерак и за њу потребно течно гориво, али није успела да је употреби. Један илуминирани рукопис, Мадридски Скилица, садржи илустрацију једног од бродова Михаила II (владао од 820. до 829. године) како из једне дуге цеви испаљује грчку ватру према броду Томе Словена приликом његове опсаде Цариграда из 821-822. године. Године 2006. једну реплику справе за грчку ватру у њеној правој величини направио је Џон Халдон помоћу реконструисаних делова и кримске нафте. Овај покушај је био успешан, будући да је поменута реплика испаљивала интензивну ватру на даљину од десет до петнаест метара и она је била у стању да у року од неколико секунди запали све на свом путу.
Драматично дејство грчке ватре и метод њеног прскања су, према Теофану, византијском историчару из шестог века, "чинили да непријатељи дрхте од страха" (Bagnall, 2984). Буквално све на палуби непријатељског пловила што би дошло у додир са овом течношћу моментално би се запалило - такелажа, једра, људи, па чак и бродски труп. Још горе, није било начина да се ватра угаси зато што јој вода није могла ништа. Необичан елемент овог оружја који га је чинио још шокантнијим било је то што је грчка ватра нарочито добро горела на води. Готово да није било могуће одбранити се од ње - покривање брода водом натопљеним кожама, одржавање безбедног одстојања или напад током олује - све је то покушавано, али без много успеха.
Грци су почели да свуда унаоколо бацају ватру; а Руси, видевши пламенове, сами у журби поскакаше са својих бродова, јер су више волели да се утопе у води него да живи изгоре у ватри.
(Лијутпранд Кремонски, Anaptodosis, опис једне византијске битке из 941. године)
Кључне победе
Ово скоро чаробно оружје било је преко потребно у другој половини седмог века. Арапски свет је откидао велике комаде хришћанског Средоземља, а њихова флота је изгледала непобедиво. Освојили су Сицилију, Тарс, велика пространства Северне Африке, па чак и моћну тврђаву на Родосу. Онда су се устремили на само срце Византијског царства - на сами Константинопољ. Арапски бродови су формирали три флоте; храбро су запосели једно острво насупрот престоници, а затим су отпочели опсаду града која је трајала четири дуге године. Византинцима је било потребно Божје чудо, а чинило се да их је Бог напустио. У грчкој ватри су свакако нашли то чудо. Испловили су у сусрет арапској флоти са бродовима који су бљували ватру и непријатељ је био до ногу потучен. Овај трик су Византинци поновили против једне друге арапске флоте свега неколико деценија касније, 718. године, овога пута након што су издржали једногодишњу опсаду.
Немогуће је преценити важност грчке ватре у византијској историји (Џ. Џ. Норич, 176).
Изнова и изнова, грчка је ватра коришћена у поморском ратовању, и то са стравично разорним учинком, а значајни су примери њене употребе од стране Романа I (владао од 919. до 944. године) 941. године и Константина IX (владао од 1042. до 1055. године) један век касније, при чему су обојица грчку ватру користили у одбрани од руских флота. Јован I Цимискије (владао од 969. до 976. године) ефикасно је грчку ватру употребио 972. године када се пробио у Преслав, бугарску престоницу, коју Руси беху освојили, па је на тај начин успео да ослободи бугарског краља. Године 988-989. Василије II (владао од 976. до 1025. године) употребио је разорну комбинацију грчке ватре и своје величанствене јединице Викинга која се звала Варјашка гарда да би угушио побуну узурпатора Варде Фоке. Војни успеси Византијског царства и, нарочито, уверење да је Константинопољ "Богом заштићен град" су, дакле, добрим делом били заслуга Калиниковог смртоносног изума.
Прилагођавање и опадање
Током времена, пун потенцијал грчке ватре је остварен тако што је њено коришћење прилагођено за ратовање на копну. Направљене су преносиве пумпе тако да су пламенови могли да се испаљују на утврђења као и са њих. Друга иновација биле су глинене бомбе које су се пуниле овом течношћу или натопљеним дењцима одеће, а потом катапултирале међу непријатељске редове. Ипак, њена најразорнија врста употребе остала је да буде у поморском ратовању, где је коришћена још и у виду запаљених бродова без посаде који су, уз повољно кретање ветра, слани у средиште непријатељске флоте - то је тактика коју су 1204. године Византинци применили током опсаде Цариграда. Из непознатих разлога, од Четвртог крсташког рата (1202–1204) па надаље, употреба грчке ватре се нигде више не помиње у историјским
документима, али је много векова она била најважније оружје у светском ратовању и била је кључна у одбрани Византијског царства.
