Свети Ћирило (познат још и као Кирило и Константин Филозоф, умро 867. године) је био византијски лингвиста, наставник, учењак и мисионар који је чувен по томе што је заједно са својим братом Методијем проповедао хришћанство међу Словенима током IX века. Саставио је азбуку глагољицу, претечу ћириличне азбуке која се зове по њему, а такође је и много допринео ширењу вере, уметности и културе Византијског царства у средњој Европи.
Раније године живота
Ћирило је монашко име које је овај светац себи изабрао при крају живота, али је он рођен као Константин, син једног војног официра који се звао Лав и који је био стациониран у Солуну. Може бити да је Ћирилова мајка била Словенка. Од раног детињства је био даровит за језике, па су га послали у Константинопољ ради даљег образовања, те да би учио језике као што су сиријски и хебрејски. Ћирило је био под будним оком евнуха Теоктиста, па је затим добио свештенички чин и службу у цркви Аја Софији, где је развио близак однос са цариградским патријархом, епископом Фотијем. Овај бриљантни научењак је убрзо постао епископов библиотекар. Ћирило је постао наставник филозофије на високој школи Магнаура у Цариграду где је добио надимак „Константин Филозоф“.
Ћирила су затим послали на две дипломатске мисије – прво је ишао на муслимански двор у Самари, а друга мисија му је била одлазак код Хазара, једног туркијског племена на Кавказу, отприлике 860. године. Према Ћириловој биографији из IX века, за коју се сматра да ју је написао један од Ћирилових ученика, овај монах и научењак је био одушевљен приликом да путује и шири јеванђељску реч:
„Ако заповедаш, господару, на такву ћу мисију радо поћи пешице и босоног, оскудевајући у свему ономе што је Господ забранио својим ученицима да носе са собом.“ Цар му је одговорио, рекавши: „Лепо речено, кад би то требало да урадиш ти [сам]! Али имај у виду царску моћ и част, те иди са чашћу и уз царску помоћ.“
Константинов животопис (у Шепард, 315)
Ово путовање се, на несрећу, завршило неуспехом ако му је циљ био да преобрати Хазаре у хришћанство зато што су Византинци успели да покрсте само око 200 Хазара. Хазарска држава је на крају прихватила јудаизам, а не хришћанство. Ћирило је ипак кући донео сувенире, за које се тврдило да су мошти
изгнаног римског бискупа (односно папе) из првог века нове ере, Светог Климента I. Такође, његове амбиције нису спласнуле будући да је одмах, од своје воље, кренуо на Крим да своју поруку шири међу паганским народом Фули. Вероватно је да Ћирило ни тамо није ништа био омиљенији, а нарочито због тога што је посекао храст који су тамошњи домороци сматрали светим.
Мисија у Моравској
Ћирила је затим византијски цар Михаило III (владао од 842. до 867. године) одабрао за мисију у Моравској (ради се о данашњој Чешкој и Словачкој) да тамо шири хришћанску веру. Нема сумње да му је његово знање словенског језика донело предност у царевим очима и оно ће се свакако показати као корисно. Кнез Растислав (владао од 846. до 870. године), који је имао жељу да оснује сопствену независну цркву која би користила словенски језик те да на тај начин заустави агресивно ширење Франачког царства, беше затражио једну такву мисију, па је Михаило, радо излазећи у сусрет Растиславу, послао Ћирила и његовог старијег брата Методија 863. године, иако у том тренутку ни један од њих двојице није имао никакво црквено намештење. Михаила је највероватније подстакао Фотије, цариградски патријарх, који је имао јаку жељу да држи корак са својим великим верским ривалом римским папом, који је управо био послао франачке мисионаре у ту област. Уистину, иако су Ћирило и Методије стекли углед „словенских апостола“, они ни у ком случају нису били први хришћански мисионари код Словена.
Да би себи олакшао проповедање међу Словенима, Ћирило је, уз одређену Методијеву помоћ, изумео писмо глагољицу, која је садржала нека слова из хебрејског писма и грчког курзивног писма, да би прецизно ухватио јединствене звуке словенског језика. Браћа су створила ово писмо још пре него што су отишла од куће (словенски језик пре тога није имао никакав писани облик), па су га употребили у преводу литургије Јована Златоустог (цариградског патријарха од 398. до 404. године), старозаветних псалама и новозаветних јеванђеља.
Како то да сада подучаваш и да си створио слова за Словене, који раније ни за каква слова нису знали?
Методије пита Ћирила, Константинов животопис (у Херин, 131)
Иако је Ћирило успео да оснује много нових цркава, на несрећу по њега, франачки бискупи у Моравској који су радили у интересу супарничке западне половине хришћанске цркве супротстављали су се његовој мисионарској делатности на сваком кораку. Конзервативно црквено свештенство је такође било против одржавања служби (или чак дисеминације верске литературе) на било ком другом језику осим традиционална три језика - латинског, грчког и хебрејског. Франачки монаси су пуном паром одржавали службе на латинском језику словенској пастви која није могла да разуме ни реч од онога што су свештеници изговарали. Ћирило и Методије су, у међувремену, вршили своје службе на словенском, а да би добили благослов од папе Хадријана II, обављали су службу најпре на латинском, а затим на словенском.
Како сами Ћирило коментарише о важности употребе локалних језика за ширење Божије речи:
Знамо за многе народе који имају писмо и који славе Бога, сваки на свом језику. Свакако су ови случајеви очигледни: Јермени, Персијанци, Абхази, Иберијци, Согдијанци, Готи, Авари, Турци, Хазари, Арапи, Египћани и многи други... Зар Божија киша не пада подједнако на све? И зар сунце не обасјава све?
Константинов животопис (у Херин, 133)
Смрт и завештање
Ћирило се упокојио у Риму 867. године док је био на мисији да добије папину подршку за свој рад у средњој Европи и да неке од својих словенских ученика рукоположи за свештенике. Овај је путник најпре новом папи, Хадријану II, поклонио мошти Светог Климента I. Морављани су затим добили свештеничке чинове, а Свето писмо на словенском језику је поклоњено базилици Свете Марије од јаслица (данашњи назив: Базилика Свете Марије Велике). Ћирило је сахрањен у базилици Сан Клементе у самом граду.
Рад покојног мисионара је настављен у Моравској, а наставио га је Методије који је касније саставио ћирилично писмо (иако постоји могућност да је ово писмо створио Климент из Охрида). Ово ново писмо, које је добило име у част Ћирила, изведено је из грчког алфабета и било је једноставније од веома сложене глагољице. Једну Ћирилову биографију је, недуго након његове смрти, вероватно написао његов следбеник и колега у проповедању јеванђеља међу Словенима, Климент из Охрида. Ћирилична азбука ће подстакнути настанак азбука које се данас користе у руском, бугарском, српском и македонском језику.
На крају су Морављани, притиснути од Франака, одбацили византијску цркву, а прихватили западну цркву. Пријатељски настројеног Растислава заменио је један мање благонаклон владалац, а Методије и његови следбеници су истерани из Моравске 885. године. Ипак, искуство које су мисионари стекли и њихова библиотека преведених текстова су нашли добру примену у земљи њиховог следећег задатка – у Бугарској, где се словенски језик такође говорио. Михаило III је византијску политичку и верску доминацију у Бугарској кренуо да оствари тако што је окупио војску на бугарској граници, што је била јасна претња Бугарима. Бугарски владар Борис је на тај начин убеђен да треба да прихвати Византинце, па је 864. године отпутовао у Цариград да у Аја Софији прими крштење од самог цара.
