Трећи крсташки рат (1189-1192) је покренут да би се поново освојио Јерусалим након што је тај град 1187. године пао у руке муслиманском владару Саладину. Овај крсташки рат су предводила три европска монарха, па је отуда његово друго име које гласи "крсташки рат краљева". У питању су тројица следећих владара: немачки краљ и цар Светог римског царства немачког народа Фридрих I Барбароса (владао од 1152. до 1190. године), француски краљ Филип II Август (владао од 1180. до 1223) и енглески краљ Ричард I Лавље Срце (владао од 1189. до 1199). Упркос оваквом престижу, овај поход је био неуспешан, при чему Свети град уопште није ни нападнут. Уз пут су постигнути и неки мањи успеси - чувено је освајање Акре као и победа у Бици код Арсуфа. Овај крсташки поход је постепено губио снагу и на крају се завршио неуспешно зато што су западне вође, када су стигле до свог циља, схватиле да немају довољно људства нити средстава да се одупру још увек неослабљеној Саладиновој војсци. Иако је преговорима постигнут договор да се хришћанским ходочасницима дозволи приступ Јерусалиму, те упркос томе што су хришћани задржали упориште на Блиском истоку, ускоро ће бити организован нов, Четврти крсташки рат (1202-1204) чији ће барем првобитни циљ бити заузимање Светог града.
Пад Јерусалима
Други крсташки рат (1147-1149) се практично завршио неуспехом у покушају да се освоји Дамаск у Сирији 1148. године. Различите муслиманске државе на Блиском истоку су тада схватиле да витезови са запада којих су се некада много плашиле могу да се победе, па је снажно наглашавана велика рањивост територија у крсташком поседу, односно, такозваног Латинског истока. Једино што је сада било потребно јесте уједињење муслиманских снага, а то је омогућио један од највећих средњовековних владара - Саладин, султан Египта и Сирије (владао од 1174. до 1193. године).
Саладин, оснивач Ајубидске династије у Египту, заузео је Дамаск 1174. године, а Алепо 1183. Затим је шокирао свет тиме што је у Бици код Хитина 1187. године поразио војску Краљевине Јерусалим и њених латинских савезника. На тај начин, Саладин је успео да освоји градове као што су Акра, Тиберијада, Цезареја, Назарет, Јафа, па чак и највећу од свих светиња - Јерусалим. Изузетно благо поступајући према својим хришћанским заробљеницима у поређењу са покољем из Првог крсташког рата (1095-1102) што га крсташи беху извршили готово сто година раније, Саладин је прихватио откуп од оних латинских хришћана који су имали довољно средстава да купе своју слободу, док је остале бацио у ропство. Источним хришћанима је допуштено да остану у Јерусалиму као заштићена мањинска група. Латински исток је готово у целости био уништен, при чему је само Тир остао у хришћанским рукама под заповедништвом Конрада од Монферата, али ће се овај град показати као корисно упориште за предстојећи контраударац.
Папа Гргур VIII је владао само неколико месеци у 1187. години, али је у октобру те године оставио велики траг у историји тиме што је позвао на још један крсташки рат да се поврати Јерусалим, као и изгубљене свете реликвије попут Часног крста на коме је распет Исус. Само је понављање изванредног подухвата из Првог крсташког рата могло да удовољи захтевима - ништа мање од тога. Чак су три монарха прихватила папин позив: владар Светог римског царства немачког народа и немачки краљ Фридрих I Барбароса, француски краљ Филип II Август и енглески краљ Ричард I Лавље Срце. С обзиром на чињеницу да су ова тројица били најмоћнији људи у Западној Европи, од овог похода се очекивало много.
Смрт Фридриха I Барбаросе
Фридрих I Барбароса је био први владар који је извршио мобилизацију војске и он је са својом војском путовао копном кроз Тракију у пролеће 1190. године. Византијски цар Исак II Анђел (владао од 1185. до 1195. године) је, сасвим разумљиво, с опрезношћу гледао на то што ова западна војска пролази кроз његову територију, док су, с друге стране, западњаци били дубоко сумњичави у вези са могућим Исаковим новим савезништвом са Саладином, што је осећај који је био утемељен на стварности будући да је Исак покушавао да успори напредовање крсташа према Блиском истоку. Када је Фридрих заузео Хадријанопољ у Тракији, Византинци су почели више да помажу својој хришћанској браћи, али цар је изван сваке сумње осетио олакшање када су Немци прешли у Анадолију.
Онда се, 10. јуна 1190. године, десила катастрофа. Владар Светог Римског царства немачког народа се несрећним случајем утопио након што је пао са коња у реку Салеф у Киликији (или је добио срчани удар док се купао у поменутој реци) док је још био на путу за Свету земљу. Фридрихова смрт, а затим и несрећно избијање дизентерије, за последицу су имали то што је његова војска елиминисана или је одлучила да се ожалошћена, у спором маршу, врати кући. Овај крсташки поход ће морати да се ослони на енглеску и француску војску, привремене савезнике који у уобичајеним околностима углавном нису били у баш најбољим односима. Иако је један мањи број немачких војника успео да стигне до Акре на Блиском истоку, губитак Фридриховог ауторитета и искуства показаће се као значајан за овај крсташки рат као целину.
Ричард I заузима Сицилију и Кипар
У међувремену, Ричард I је на Блиски исток кренуо морском рутом. Искусан војсковођа, минуциозан као и увек, преусмерио је ресурсе из читавога свог краљевства ка овом походу, па је сакупио флоту од 100 бродова и 60000 коња. На путу, Ричард је освојио Месину на Сицилији 1190. године и, када се краљева војска по први пут груписала на том острву априла 1191. године, било је 17000 војника спремних за акцију. Енглески краљ је врло добро знао да кључни фактор у сваком походу јесте логистика, па се следећим својим кораком постарао да има добру линију снабдевања - другим речима, Ричард је заузео Кипар. Званично и даље византијско, ово острво је сада имало побуњеног вођу, Исака Комнина, који се беше прогласио за независног владара. Ричард се показао као незаустављив па је, уз крајње слаб изговор да се локално становништво није љубазно опходило према неким бродоломцима из крсташких редова, Кипар заузет у мају 1191. године. Становништво острва је приморано да плаћа још 50% пореза на све поседе како би се додатно напунила каса за краљев крсташки поход. Крсташи ће владати овим острвом, које ће касније користити као базу за снабдевање на Блиском истоку, све до 1571. године, када ће Млечани преузети Кипар.
За то време у Француској, Филип II Август је окупио војску од 650 витезова, 1300 штитоноша и још већег броја пешадинаца. Ова војска је такође отпловила на Левант, овога пута захваљујући ђеновљанским бродовима који ће је одвести у Акру. Трећи крсташки рат се свакако развијао у једну истински паневропску авантуру.
Опсада Акре
Прва велика битка овог похода одиграла се код Акре, на обали Краљевине Јерусалим. Заправо, град је већ неко време био под опсадом коју је предводио француски племић Ги од Лизињана, краљ онога што је остало од Краљевине Јерусалим (владао од 1186. до 1192. године). Међутим, Ги је имао потешкоћа с обзиром на то да је сада био суочен са војском коју је Саладин послао да би смањио притисак на опсађене борце у граду. На срећу по латинског владара, неколико крсташких армија је убрзо пристигло да пружи помоћ: остаци Фридрихове војске, један немачки контингент под вођством Леополда од Аустрије који је допутовао морем, једна француска јединица под вођством Хенрија од Шампање, као и армије Ричарда I и Филипа II. До почетка јуна 1191. године, сви су крсташи били на својим местима и били су спремни да заузму град.
Отпочело је жестоко и непрестано бомбардовање катапултима, али је ова сувише дуга опсада успешно окончана тек када су рудари, којима је Ричард понудио новчане награде, поткопали зидове утврђења на копненој страни. Опсадне справе и углед енглеског краља, као и раздор у Саладиновој војсци били су додатни фактори у победи. „Лавље Срце“, како је сада Ричард постао познат захваљујући својој храбрости и смелости у ратовању, за пет је недеља успео да постигне оно што Ги не беше успео за двадесет. Град је коначно пао 12. јула 1191. године, а са њим, што је значајно, и 70 бродова, највећи део Саладинове морнарице. Према легенди, Ричард је у то време био болестан, можда од скорбута, али су га ипак слуге носиле на носилима да би могао да на непријатељске одреде одапиње стреле из свог самострела. Ричард је затим поприлично покварио своју "добру краљевску" репутацију када је наредио да се погуби 2500 затвореника. Енглески краљ је сматрао да треба оштро одговорити на то што муслиманска страна одуговлачи у исплати уговореног откупа за затворенике, а ако би их ослободио, то би само значило да ће се пре или касније они поново прикључити непријатељској војсци.
У међувремену, Ги од Лизињана је постао нови краљ Кипра који Ричард беше продао Витезовима темпларима (више новца за крсташки циљ). На Леванту пак Филип Август је био принуђен да се врати кући у августу 1191. године због политичких проблема у Фландрији који су му угрожавали престо. И тако, од првобитне тројице краљева, крсташка војска је сада имала само једног. Ипак, Ричард је вероватно био најбољи војсковођа своје генерације, па је поход, упркос потешкоћама, имао добар почетак.
Битка код Арсуфа
Крсташка војска се затим намерачила на Јафу, кључну луку која је снабдевала Јерусалим, али на путу до тамо, Саладин је, након неколико дана неделотворне тактике узнемиравања војске што је марширала, одлучио да је најбоље нападачима се супротставити у отвореној борби на бојишту. Дана 7. септембра 1191. године, на равници код Арсуфа, две војске су се судариле, при чему су крсташи били довољно пажљиви да прате обалу, те да само јужну страну своје колоне оставе изложеном. Муслимански стрелци на коњима и они што су ступали пешице, као и пешадинци са копљима, напали су марширајућу крсташку пешадију која је, као по обичају, образовала заштитни блок око јединица тешке коњице. Након чарки које су трајале већи део дана, западњачка тешка коњица је кренула у јуриш узрокујући стравично уништење код непријатеља, иако су овај јуриш можда неовлашћено повели Витезови хоспиталци. Крсташи су добили битку, али муслимански губици нису били огромни, а Саладин није имао избора него да се повуче на релативно безбедно место, у шуму која се граничила са равницом.
Крсташи су затим наставили марш ка Јафи, где су се одморили и регруписали. Иако је Ричард више волео да прво освоји Египат и тиме изолује логистичку базу непријатеља, већина крсташа је имала намеру да иде право на Јерусалим, што заправо и јесте био првобитни циљ похода. Енглески краљ је послушао захтев већине и пошао је ка Светом граду, али тек након опрезног напредовања у оквиру кога је заузео и утврдио стратешки важне замкове који су штитили линије снабдевања војске. Као последица тога, крсташа војска, до јануара 1192. године, још не беше стигла до свог циља. Влажно време је такође ометало напредовање, па је на деветнаест километара од коначног одредишта и са угроженим линијама снабдевања донета судбоносна одлука.
Јерусалим и договорени мир
Ричард је дошао до места са кога је могао да види Јерусалим, али је знао да чак и ако би успео да на јуриш освоји овај одлично утврђени град, његова је војска толико ослабљена разним биткама током протекле две године да највероватније не би био у стању да га задржи у случају неизбежног противнапада. Била је то одлука коју су подржали заповедници двеју најискуснијих борбених јединица у оквиру војске - а то су Витезови темплари и Витезови хоспиталци. Сада се више него икада осећао губитак Фридрихове војске. Следеће године извршен је још један марш на Јерусалим, али, као и претходни пут, зауставио се и вође су поново одлучиле да би, као код Акре, могли да заузму град након дуге опсаде, али свакако не би били у стању да се одбране од Саладиновог противнапада.
У међувремену, муслимански вођа је одлучио да нападне Јафу, коју је и заузео у јуну 1192. године. Ричард, који је до тада био стигао у Акру, испловио је и стигао до Јафе 1. августа, решен да поново поврати град. Предводећи своје људе у боју, "Лавље Срце" је остварио циљ упркос немогућим изгледима, али кад се сагледа шира слика, скоро да се ништа није променило. Муслимани су и даље контролисали Јерусалим, а Саладинова војска је и даље била неокрњена. Била је то нека врста застоја, па су у овом случају, баш као што се десило и са Филипом Августом, домаћи проблеми у Енглеској захтевали Ричардов брз повратак кући октобра 1192. године, где је ваљало бранити престо.
Ричард је, након свих напора, нешто успео да спаси и са Саладином је постигао мировни споразум у Јафи. Тврђава у Ашкалону коју су држали крсташи морала је да се уступи муслиманима и да се размонтира, док је узани појас земљишта око Акре имао да остане у поседу крсташа, а такође је договорено и то да хришћански ходочасници у Светој земљи морају бити безбедни. Није баш оно што се на почетку очекивало, али увек је постојала могућност Четвртог крсташког рата у неком тренутку у будућности. Уистину, Ричард је приметио да би у случају било каквог предстојећег похода против Арапа било повољно почети од Египта, најрањивије тачке њиховог царства. Управо су тај план усвојили учесници Четвртог крсташког рата (1202-1204), чак и упркос томе што их је опет нешто одвратило од првобитног циља - овога пута то је био драгуљ Византије, Цариград.
