У Бици код Хејстингса на југоистоку Енглеске, која се одиграла 14. октобра 1066. године, нападачка војска норманског војводе Вилијама (владао од 1035. године) победила је англо-саксонског краља Харолда II (владао од јануара до октобра 1066. године). Након једног дана тешке борбе, норманска коњица се на крају показала као способнија од англо-саксонске пешадије.
Вилијам је тврдио да му енглески престо беше обећао Харолдов претходник, Едвард Исповедник (владао од 1042. до 1066. године), па је напао Енглеску да би на силу узео краљевство за које је сматрао да му по праву припада. Харолд је погинуо у бици, како каже традиција, тако што га је стрела погодила у око, да би затим, након што се срушио, био исечен на комаде. Победник ће на Божић исте те године бити крунисан за краља Енглеске, па ће му његово освајање Енглеске током наредних пет година донети назив „Вилијам Освајач“. Битком код Хејстингса је окончана пет векова дуга владавина Англо-Саксонаца, а ова је битка такође донела и многобројне политичке, верске и културне промене током следећих деценија зато што се норманска елита устоличила свуда у свом новоосвојеном краљевству, зидајући замкове и стварајући иновације као што је Књига страшног суда.
Харолд Годвинсон
Године 1066, пресудне године која ће променити енглеску историју, Харолд Годвинсон само што беше постао краљ Енглеске. Формално ерл од Весекса, Харолд је крунисан 6. јануара, након смрти Едварда Исповедника који није имао наследника. Харолд је престо наследио под нејасним околностима иако је Едвард, на самрти, лично именовао Харолда за свог наследника. Харолд је био најистакнутији војни заповедник у краљевству и он је свој углед изградио својим успешним походима у Велсу од 1063. до 1064. године.
Вилијам, војвода Нормандије
У међувремену, с друге стране Ламанша, Вилијам, војвода Нормандије, имао је друге планове. Вилијам је тврдио да му је Едвард, заправо, обећао престо још 1051. године. Норманин је такође тврдио да је Харолд, приликом једне своје посете Нормандији из 1064. године, или поновио Едвардову понуду или да је, захваљујући томе што је Вилијам издејствовао ослобађање Харолда након што је овога заробио гроф Ги од Понтијеа, Енглез Вилијаму обећао да ће му бити вазал и да му неће сметати када буде тражио престо за себе. То је нормански угао гледања на догађаје који су претходили 1066. години.
Англо-саксонски извори имају алтернативну верзију, па, заправо, три сценарија: Харолдово путовање у Нормандију се уопште није догодило, па чак и да јесте, то је био само несрећни случај испровоциран временским неприликама, или је пак у Нормандију напросто ишао да би уговорио ослобађање неких англо-саксонских затвореника. На крају, Енглези су након Битке код Хејстингса тврдили да, чак и да Нормани јесу у праву и да је Харолд обећао да буде Вилијамов вазал, то је обећање неважеће зато што га је дао човек који је у том тренутку био заробљен. Савремени консензус међу научницима јесте тај да Вилијамово полагање права на престо није имало чврсту основу, али, како то често бива кроз историју, такви фини поступци као што су обећања и заклетве на верност не значе много у поређењу са победом на бојном пољу. Какво год да је било Вилијамово самооправдање, он је имао намеру да нападне Енглеску, па је у лето 1066. године за ту сврху организовао опсежне припреме.
Харалд Хардрада и Тостиг
Као да ситуација 1066. године није била довољно компликована, постојао је и трећи играч у смртоносној игри чији је циљ био освајање енглеског краљевског престола. Краљ Харалд Хардрада, такође познат и као Харалд III, краљ Норвешке (владао од 1046. до 1066. године), имао је исто толико сумњиво образложење за право на круну Харолда Годвинсона као и Вилијам, али баш као и нормански краљ, добро је знао да ће снажна војска моћи и те како да надомести слабост његових законских права.
Хардради је помагао Тостиг, ерл Нортамбрије, брат и велики супарник Харолда II. Тостигова окрутна владавина 1065. године беше проузроковала озбиљан устанак у Нортамбрији, па му је због тога одузета титула и био је прогнан у Фландрију да би му се сачувала глава на раменима. Тостиг није добро поднео то што је према њему овако поступљено, па су његови бродови опустошили јужну и источну обалу Енглеске. Побегавши у Шкотску, Тостиг је на крају доспео до Норвешке, где је у Хардради видео прилику да брату отме престо.
Хардрада је окупио нападачку флоту од можда неких 300 бродова, иако има процена које кажу да их је било и до 500. Његова је војска имала око 12000 ратника. Након што се Хардрада, 8. септембра, усидрио код североисточне обале Енглеске, близу ушћа реке Тајн, тамо му се придружила мала флота од можда 12 бродова под Тостиговим заповедништвом. Одатле су ове две флоте запловиле на југ и на крају су се искрцале код Рикола, свега 16 километара од кључног града Јорка. Претња по Харолда Годвинсона је била сама по себи очигледна, али, с обзиром на то да се појавила баш онда када је Вилијам намеравао да изврши инвазију с југа, круна англо-саксонског краља је била у истинској опасности.
Фулфорд и Стамфорд Бриџ
Прва од ти велике битке из 1066. године одиграла се код Фулфорда, на некој неутврђеној локацији негде у близини Јорка. На том месту, 20. септембра, англо-саксонска војска предвођена Едвином, ерлом Мерсије, и Моркаром, ерлом Нортамбрије, сударила се са Хардрадином војском. Норвешки краљ је победио, али је Харолд већ био кренуо на север са својом другом војском која је обухватала и његову елитну силу од готово 3000 хускарла, професионалних оклопљених војника.
Дана 25. септембра, Харолдова војска се са Хардрадиним снагама сукобила код Стамфорд Бриџа, на једној широкој ливади источно од реке Дервент. Хардрадини људи су били затечени неспремни зато што су тог дана очекивали да преговарају о ослобађању талаца из Јорка након што је претходног дана тај град капитулирао. Извршиоци инвазије су, сасвим очигледно, били у незгодној ситуацији, зато што на себи нису имали своје оклопе – беху их оставили у свом логору након прославе поводом победе у Бици код Фулфорда. Битка је завршена за један дан – погинули су и Хардрада и Тостиг. У овој бици Харолд је извојевао потпуну победу, при чему Англо-саксонска хроника бележи да је од нападачке војске остало таман толико људи да би могли да напуне 24 брода, који су се кући вратили под командом Хардрадиног сина Олафа. Харолд је успео да елиминише једног од претендената на престо, али сада му је, на југу, предстојало да се суочи са опаснијим од своје двојице ривала.
Нападачи и браниоци
Током читавог лета Вилијам је на северној обали Француске ужурбано припремао флоту близу места Сен Валери сир Сом. Један савремени нормански извор наводи да је укупно било 776 бродова, али је ово вероватно претерана бројка. Нормански ратници су били мотивисани обећаним пленом и земљишним поседима на освојеној територији, али их је такође Вилијам плаћао током летњег припремног периода. Укупно бројно стање војске није познато, али већина историчара предлаже бројку од 5000 до 8000 људи, од чега 1000 до 2000 коњаника.
Харолд је знао да се спрема норманска инвазија и беше организовао припреме како би се одбранио, али је имао потешкоћа да своје снаге одржи на окупу. Енглеска је војска на терену била већ више од три месеца, а људи су до жетве морали да се врате својим фармама, где је свако од њих био потребан да обезбеди довољно жита за наредну годину. Због лоших временских прилика, Вилијам је одлагао реализацију својих планова – или је мудро чекао да се противничке снаге разиђу – па се Харолд у првој недељи септембра вратио у Лондон. Затим је стигла вест о Хардрадиној инвазији на северу и о поразу код Фулфорда. Харолдов марш и победа код Стамфорд Бриџа, иако важни, за енглеског су краља представљали само први чин у двочинској трагедији.
Дана 28. септембра 1066. године, Вилијам и његова нападачка војска искрцали су се код Певенсија у Сасексу, у јужној Енглеској, где је постојала добра лука, као и додатна предност у виду једне римске тврђаве која је, након што ју је Вилијам поново утврдио, војном логору пружала одређену заштиту. Нормани се вероватно нису чудили што Харолд не долази, с обзиром на то да су већ знали за Хардрадин напад на северу. Оно што, међутим, Вилијам није могао да зна јесте који је од двојице краљева победио у Бици код Стамфорд Бриџа, те ко би могао да му буде противник. Затим је стигла вест о Харолдовој победи, као и о његовом маршу на југ. Харолд је стигао у Лондон 6. октобра, а 13-тог је окупио војску на брду Калдебек, 13 километара северно од Хејстингса.
У Харолдовој војсци су били његови елитни хускарли, као и обични војници или fyrd, слабије обучени ратници које је, по обавези, давао сваки округ у краљевству. Писци неких извора, који настоје да објасне или пораз или победу у зависности од тога коме су лојални, наводе да је англо-саксонска војска била мања од норманске због тога што Харолд није имао времена да сакупи војску из свих својих округа. Супротно томе, неки писци тврде да је Харолдова војска била већа од норманске. С обзиром на то колико је тесна била ова битка, чини се, ипак, вероватним да су две војске биле мање-више сличне величине. Једна критика из пера средњовековних писаца која се стално понавља каже да је Харолд мобилизацију војске извршио прерано зато што га је на тај потез намерно намамио Вилијам тиме што је наредио да се опустоше територије на југоисточној обали, односно Харолдови лични земљишни поседи.
Битка
Две су се војске сучелиле 14. октобра 1066. године, при чему су Вилијамове снаге прве повукле потез тако што су рано ујутру отишле до Харолдовог логора. Харолдова војска, можда помало изненађена тиме што су Нормани први повукли потез, заузела је положај на једној онижој узвисини, на „гребену налик глави чекића“, који је са страна био заштићен шумама, а спреда једним потоком и мочварним земљиштем. Вилијамове снаге су се позиционирале јужно од гребена, и то три пешадијске дивизије – (слева на десно) Бретонци, Нормани и Французи – при чему је испред свих њих био ред стрелаца са луковима и самострелима, док је иза пешадијских дивизија, као резерва, стајала коњица.
Харолдов просечан ратник је од оружја имао мач, велику секиру, или дуго копље, а они боље опремљени (као и предњи редови) имали су гвоздене верижњаче. Још више заштите пружали су им купасти шлемови са штитником за нос, као и округли штитови и штитови у облику бадема. Биле су ту вероватно и јединице бацача пројектила које су на непријатеља бацале копља, камене чекиће, тољаге, одапињале стреле из лукова и камење из праћки, пре него што би други ратници кренули напред као јединица са густо збијеним штитовима како би образовали „зид од штитова“. Следећа је етапа била хаотичнија, где су преовладавале мале борбене групе и двобоји. Уобичајена тактика је била да се користе парови војника, при чему би један обема рукама витлао секиром са широким сечивом, док би други војник са мачем и штитом имао улогу да штити ратника са секиром који није могао да носи штит. Насупрот томе, Нормани су више волели коњицу са оклопљеним јахачима који су практиковали кратке јурише на заповед и под мишицама носили копља којима су разбијали формацију непријатељске пешадије. Нормани су такође имали и стрелце, како оне са луковима тако и оне са самострелима, што англо-саксонска војска вероватно да није имала, барем не у великом броју.
Нормани су најпре сручили кишу стрела, на шта су Англо-Саксонци одговорили тако што су сручили гомилу камених секира на непријатељску пешадију док је она покушавала да се попне уз гребен. Затим је послата норманска коњица, али су је онеспособили терен и нагиб, тако да је и њу одбио саксонски зид од штитова. У једном драматичном тренутку, међу Норманима је неко узвикнуо да је Вилијам погинуо. То је могло да одлучи битку с обзиром на то да се током средњег века, пре ове битке, много пута десило да војска напусти бојиште након погибије свога вође. Међутим, Вилијам је био неозлеђен, па је подигао визир и ујахао међу своје људе да би им показао да је још жив и да и даље контролише ситуацију.
Онда је један број Англо-Саксонаца, охрабрених повлачењем норманске коњице, јурнуо за непријатељем низ брдо, али, када су се нашли на ниском терену где више нису имали своју формацију, ту су их исекли нормански коњаници који су, окренувши се, јурнули у контранапад. Вилијам је наредио још два лажна јуриша и повлачења до гребена и назад, оба пута намамљујући непријатеља на гонидбу, што се завршавало успешним противнападом на равнијем терену који је више одговарао коњима.
Погибија краља Харолда
Борба је сада трајала већ неколико сати, што је необично дуго за средњовековну битку. Међутим, надмоћ норманске коњице у односу на англо-саксонску пешадију полако је решавала битку, па сада, када се бројно стање Англо-Саксонаца смањило, није више било довољно људи који ће бранити гребен. У овоме је тренутку знатно смањени број најбоље обучених војника, хускарла (након Битке код Стамфорд Бриџа), морао бити одлучујући фактор. У последњем јуришу коњице, погинули су Харолд и друге саксонске вође, укључујући и краљеву браћу Гурта и Леофвина. Харолдову смрт, барем како каже традиција, најпре је проузроковала стрела која га је погодила у око, да би затим, у јуришу коњице, био оборен и, на крају, исечен на комаде норманским мачевима док је лежао на земљи, не могући да се брани. Преостали Англо-Саксонци пружили су храбар отпор док су се повлачили ка оближњем брду Малфосу, али су на крају и они изгинули, па је Вилијам извојевао потпуну победу.
Нормански војвода је касније изградио једну опатију познату под називом Опатија битке на месту на коме се одиграла битка у знак захвалности за свој успех, а њене рушевине и данас стоје на том месту. Судбина Харолдовог тела није позната, премда један извор из 12. века каже да су његови телесни остаци са места у близини бојишта на коме су после битке сахрањени однесени у Опатију Волтам (међутим, каснија истраживања гробнице су показала да је она празна). Такође постоји и легенда да је Харолд преживео битку и да је доживео позну старост, али такве приче и мистерије о погребу погинулог краља вероватно представљају оно што је Вилијам желео – да не буде краљеве сахране нити каквог мученичког гроба око кога би се побуњеници окупљали.
Последице
Вилијам Освајач, како је постао познат, крунисао се као Вилијам I, краљ Енглеске, на Божић исте те године у Вестминстерској опатији, чиме је окончана петсто година дуга владавина Саксонаца. Ипак, Вилијам је морао да се бори још пет година – добијајући битке против побуњеника у северној Енглеској и посвуда зидајући норманске замкове (на узвишењу, са бедемом и јарком пуним воде око бедема) – пре него што је у потпуности осигурао контролу над својим новим краљевством.
Једно од великих сведочанстава о Бици код Хејстингса јесте Таписерија из Бајеа. Рад на њој трајао је од 1067. до 1079. године и таписерија има дужину од око 68 метара а ширину од 50 центиметара, те до детаља осликава многе аспекте норманског освајања, као и догађаје који су до њега довели, али она је пропагандно дело које брани Вилијамово право на енглески престо и, на пример, у њој је изостављена Битка код Стамфорд Бриџа. Па ипак, слике на таписерији су задивљујуће (ради се заправо о извезеном платну), а нарочито када је реч о сликама које приказују Битку код Хејстингса и Харолдову погибију.
Пропаст и Англо-Саксонаца и Викинга у биткама из 1066. године означила је почетак једне нове ере у историји северне Европе и Енглеске, а нарочито у том смислу што су Нормани заменили англо-саксонску владајућу елиту, што је и Црква реструктурирана на сличан начин и што су успостављене много блискије везе са континенталном Европом, а особито са Француском, што ће имати огроман утицај на историју ових двеју земаља у наредним вековима.
