Црна смрт је била пандемијска куга која је харала средњовековном Европом од 1347. до 1352. године, одневши, како се процењује, између 25 и 30 милиона људских живота. Ова болест је настала у средњој Азији, па су је на Крим донели монголски ратници и трговци. Куга је затим доспела у Европу преко Италије, тако што су је донели пацови са ђеновљанских бродова који су пловили из Црног мора.
Узрочник ове болести била је бактерија, односно бацил Yersiniya pestis, а тај су бацил носиле буве на глодарима. Болест је била позната као Црна смрт зато што су од ње кожа и чиреви постајали црни, док су други симптоми били повишена телесна температура и болови у зглобовима. С обзиром на то да је до две трећине оболелих умирало од ове болести, процењује се да је негде између 30% и 50% зараженог становништва у заразом захваћеним местима преминуло од Црне смрти. Број преминулих је био толико висок да је оставио велике последице на средњовековно европско друштво у целини, при чему се мисли на то да је недостатак земљорадника за резултат имао захтеве да се кметство оконча, на то да је дошло до општег преиспитивања ауторитета и до избијања устанака, као и на то да су многи градови и села напуштени. Након ове најстрашније куге у људској историји требаће двеста година да се број становника у Европи врати на ниво од пре Црне смрти.
Узрок и симптоми
Куга је заразна болест коју проузрокује један бацил који се преноси и шири паразитским бувама што живе на глодарима, нарочито на смеђем пацову. Постоје три врсте куге и све су три вероватно биле заступљене у пандемији Црне смрти - то су бубонска куга, пнеумонична куга и септикемијска куга. Бубонска куга је била најуобичајенија током пандемије у XIV веку и она изазива велике отоке у препонама и пазушним јамама (лимфни чворови) који попримају нездраву црну боју, па је отуда назив Црна смрт. Црни чиреви који могу да прекрију цело тело, а који су проузроковани унутрашњим крварењем, били су познати као buboes, што је реч од које потиче назив "бубонска куга". Други симптоми су висока температура која се не да обуздати и јаки болови у зглобовима. Уколико се не лечи, бубонска куга се завршава смртним исходом у 30 до 75% случајева заразе, а смрт наступа најчешће у року од 72 сата. Друге врсте куге - пнеумонична (или плућна) и септикемијска - обично су фаталне у свим случајевима.
Ужасне симптоме ове болести су описали писци онога времена, а најзапаженији опис је можда дао италијански писац Бокачо у предговору свога Декамерона из 1358. године. Један писац, велшки песник Јуан Гетин, можда је учинио најбољи покушај да опише црне чиреве које је лично видео 1349. године:
Видимо како смрт долази међу нас као црни дим, куга која односи младе, фантом без корена који нема милости према лепом лицу. Авај мени због кованице шилинга што се људима јавља под пазухом... Има облик јабуке, као главица црног лука је, мали оток који никога не штеди. Велика је његова ватра, као угарак који пламти, празна ствар пепељасте боје... Слични су они семењу црног грашка, изломљеним делићима морског угља... угарци од љуске кукоља, мешовита множина, црна куга као новчић од пола пенија, као бобице... (Дејвис, 411).
Ширење
Четрнаести век се још и пре Црне смрти показао као поприлично катастрофичан. Једна ранија куга је била ударила на стоку, а и усеви су подбацили због претеране експлоатације земље, што је довело до два периода велике глади широм целе Европе - 1316. и 1317. године. Било је ту, такође, и турбуленција у виду ратова, нарочито је важно поменути Стогодишњи рат (1337-1453) између Енглеске и Француске. Чак је и клима бивала све гора и гора зато што је необично умерени циклус од 1000. до 1300. године сада уступао место једном "малом леденом добу" где су зиме постепено постајале хладније и дуже, скраћујући сезону биљног раста и, следствено томе, умањујући и жетвени принос.
Страшна куга која погађа људе није била никаква нова појава, јер се средином V века нове ере већ била десила велика епидемија која је опустошила Средоземље, а нарочито Константинопољ. Црна смрт из 1347. године је вероватно ушла у Европу преко Сицилије, где су је донела четири ђеновљанска брода натоварена житом, а уз то још и пуна пацова, која су допловила из Кафе на обали Црног мора. Овај лучки град је био под опсадом Татара-Монгола који су у град катапултирали заражене лешеве, па су се ту Италијани заразили кугом. Други извор заразе били су монголски трговци који су дошли Путем свиле, доневши болест из места њеног порекла у средњој Азији, при чему је, након генетских студија из 2011. године, Кина конкретно препозната као место порекла (иако је Југоисточна Азија предложена као алтернативни извор, док су стварни историјски докази о настанку куге у Кини током XIV века слаби). Са Сицилије је био потребан само један мали корак па да се стигне до италијанског копна, премда је један од бродова из Кафе стигао у Ђенову, где му улазак није одобрен, па је пристао у Марсеју, а затим у Валенсији. Тако је, до краја 1349. године, ова болест трговачким путевима стигла у Западну Европу - у Француску, Шпанију, Британију и Ирску, па су све те земље осетиле њене страшне последице. Куга се ширила као пожар, па су у периоду од 1350. до 1352. године буктале епидемије у Немачкој, Скандинавији, балтичким земљама и Русији.
Лекари средњег века нису имали појма о постојању таквих микроскопских организама какве су бактерије, па су били беспомоћни у спровођењу било какве терапије, а тамо где су имали највећих изгледа да помогну људима, у превенцији, ту их је спутавао ниво санитације који је био запрепашћујуће низак у поређењу са савременим стандардима. Друга корисна стратегија је била да се одређене области ставе у карантин, али, с обзиром на то да су људи панично бежали кад год би се појавио неки случај куге, несвесно су носили болест са собом и ширили је све даље и даље; преостали део посла су завршавали пацови.
Било је толико много жртава куге и толико много мртвих тела да власти нису знале шта да раде са њима, па су кола накрцана лешевима постала уобичајен призор широм Европе. Чинило се да само треба остати код куће, избегавати људе и молити се. Епидемија је напокон сама прошла 1352. године, али ће се враћати поново, у налетима слабијег интензитета, кроз читав средњовековни период.
Број смртних случајева
Иако се ширила незаустављиво, Црна смрт је неке области погодила више него неке друге. Та чињеница, као и често претеривање у погледу укупног броја случајева средњовековних (и неких савремених) писаца значи да је веома тешко проценити укупан број смртних случајева. Понекад су читави градови, као, на пример, Милано, успевали да избегну велике последице, док су други, попут Фиренце, били уништени - овај италијански град је изгубио 50000 од својих укупно 85000 становника (Бокачо је изнео немогућу бројку од 100000 мртвих). Каже се да су на врхунцу епидемије у Паризу сваког дана сахрањивали 800 људи, али су друга места некако успела да избегну толики помор. У просеку 30% популације у погођеним местима је умрло, премда неки историчари више воле цифру која је ближа износу од 50%, што је вероватно био случај у најжешће погођеним градовима. Цифре везане за укупан број преминулих, дакле, биле су у распону од 25 до 30 милиона у Европи за период од 1347. до 1352. године. Укупан број становника у Европи неће се вратити на ниво од пре 1347. све до негде 1550. године.
Друштвене последице
Последице овако великог броја преминулих су биле озбиљне и у многим местима се друштвена структура распала - многа мања градска подручја погођена кугом напуштена су од стране својих житеља који су на селима нашли уточиште. Традиционални ауторитети - како владини тако и црквени - преиспитивани су зато што људима није било јасно како такве катастрофе могу да их снађу? Зар нису владаоци и Бог на неки начин одговорни? Откуда је дошла ова катастрофа и зашто је тако неселективна? У исти мах, лична побожност се увећала, а добротворне организације су процветале.
Црна смрт, како њено само име наговештава, добила је персонификацију да би људи лакше разумели шта се дешава и она је најчешће у ликовној уметности приказивана као Црни косач, односно костур на коњу чија
коса неселективно коси људе на врхунцу снаге и здравља. Многи људи су напросто били веома збуњени због те катастрофе. Неки су мислили да се ради о некаквој натприродној појави, можда повезаној са кометом која је виђена на небу 1345. године. Други су кривили грешнике, а то су нарочито чинили Флагеланти из Рајнске области који су у поворци шетали улицама самобичујући се и позивајући грешнике да се покају да би Бог човечанство ослободио ове ужасне казне. Многи су сматрали да је то необјашњив трик Ђавола. Неки су пак кривили традиционалне непријатеље, а вековне предрасуде су распламсаване, доводећи до напада, па чак и покоља над одређеним групама, нарочито над Јеврејима, којих је на хиљаде побегло у Пољску.
Чак и када је криза прошла, били су ту практични проблеми које је требало решавати. Пошто није било довољно радника за рад, скочиле су плате и цене. Потреба за земљорадњом и сточарством ради прехрањивања људи показала се као велики изазов, а исто је било и са великим падом у тражњи за произведеном робом зато што је напросто било много мање људи који би их куповали. Конкретно у пољопривреди, они који су могли да раде били су у позицији да траже новчану накнаду, а институција кметства где је радник плаћао ренту и испуњавао феудалну дужност земљопоседнику, никада се не селећи са имања, била је осуђена на пропаст. Рођена је једна флексибилнија, мобилнија и независнија радна снага. Уследили су друштвени немири, па су зато избијали прави устанци када би аристократија покушала да се бори против ових нових захтева. Чувени су улични нереди који су настали у Паризу 1358. године, у Фиренци 1378. и у Лондону 1381. Сељаци уопште нису добили све што су желели и значајан је био њихов неуспех у вези са тражењем нижих пореза, али је стари систем феудализма био готов.
После периода велике глади из 1358. и из 1359. године и повременог повратка, додуше слабије, куге 1362-1363. године, па поново 1369, 1374. и 1390. године, свакодневни живот се до краја XIV века јесте побољшао за већину људи. Опште благостање и просперитет сељаштва такође су узнапредовали зато што је смањени број становника умањио надметање за земљу и ресурсе. Такође, аристократски земљопоседници су пожурили да присвоје незаузету земљу оних који су преминули, а чак су и неки сељаци који су се обогатили сада могли да размишљају о увећању својих земљишних поседа. Жене су, нарочито, добиле нека власничка права која нису имале пре куге. Закони су се разликовали у зависности од регије, али, у неким деловима Енглеске, на пример, оне жене које су изгубиле мужеве добиле су дозволу да задрже мужевљеву земљу све док се не би поново удале или, у неким другим дарежљивијим законско-правним системима, чак и уколико би се поново удале, не би изгубиле имовину свога покојног мужа, као што је то раније био случај. Иако ниједна од ових друштвених промена не може директно да се повеже са Црном смрћу, те иако су неке од њих биле у току још пре него што је куга избила, снажан и изненадан ударац што га је Црна куга задала европском друштву сигурно је допринео и убрзао промене које су се дешавале у друштву док се средњи век приближавао своме крају.
