Северни или балтички крсташки ратови су били војни походи које су организовале папе и западни владари у циљу преобраћења пагана у хришћанство и трајали су од XII до XV века. За разлику од борби у Светој земљи, где су војни походи били усмерени ка ослобађању бивших хришћанских земаља од муслиманске власти, крсташки ратови у Пруској, Ливонији (данашњој Естонији) и Литванији били су усмерени ка преобраћању локалног паганског становништва.
Ред тевтонских витезова имао је главну улогу у Северним крсташким ратовима од половине XIII века и он је створио сопствену милитаризовану државу у Пруској. Иако је овај витешки ред на крају преобратио ову област у хришћанство, његов верски мотив је суштински био изговор за освајање земље и стицање богатства. Петнаести век је донео нове изазове у овој регији и они су долазили од Пољака, Руса и Турака Османлија, па су се стога Балтички крсташки ратови, након постизања свог циља, преобразили у секуларно ратовање.
Ширење крсташког идеала
Још једна арена за крсташе, осим традиционалних похода усмерених ка ослобађању Јерусалима и других блискоисточних градова од муслиманске власти од краја XI века па надаље, била је Балтик и оне области које су се граничиле са немачким територијама а које су још увек биле паганске. Баш као и у случају крсташких ратова на Леванту, владари су искористили прилику да споје верске бенефиције крсташких ратова (крсташи су добијали опрост грехова) са глађу за територијалним ширењем и материјалним богатством у облику земље, крзна, ћилибара и робова. Уз то, Северни крсташки ратови, које су први покренули Саксонци нападом на паганске Венде (Западне Словене), дали су крсташком походу један нови аспект - активно преобраћање нехришћана насупрот ослобађању територија у поседу неверника.
Немачко царство је имало дугу традицију слања хришћанских мисионара у државе на својој североисточној граници које су биле честа одредишта многих ратова против паганских држава источне Европе. Распаљујући жељу за остварењем овог циља, надбискуп Магдебурга је, међу осталима, 1108. године ширио вести о злочинима над хришћанима и о убијању мисионара на овим подручјима. Када је, децембра 1145. године, папа Евгеније III (био је папа у периоду 1145-1153) позвао на Други крсташки рат (1147-1149) да би се повратила Едеса у горњој Месопотамији, многи немачки племићи су, уместо тога, одлучили да им је прече да се обрачунају са неверницима у сопственом дворишту него да иду чак на Левант да би се борили против тамошњих неверника. На једном скупу у Франкфурту у марту 1147. године донета је одлука да Балтик буде приоритет и тој одлуци је печат одобрења дао утицајни опат Бернард од Клервоа. У априлу папа Евгеније III је званично објавио да ће такав крсташки рат, попут оног на Блиском истоку, својим учесницима дати опрост грехова. Папа је затим отишао и корак даље саопштивши следећу злогласну изјаву нетолеранције:
Строго забрањујемо да се из било ког разлога успоставља било какав мир са овим племенима, како ради новца тако и ради данка, све дотле док она, уз Божју помоћ, не буду или преобраћена или истребљена. (цитирано из: Филипс, 89)
Овај крсташки покрет је сада био оружан мисионарски поход, а Евгеније је опрост грехова учинио потпуно зависним од успешног преобраћења пагана у хришћанство. Оштрина ове папске изјаве можда одражава традиционалне потешкоће у покрштавању те области, а нарочито Венда. Раније је ту било много примера тога да су људи примали хришћанство да би затим одбацили своје крштење (што се сматрало горим прекршајем од тога да се буде неверник), тога да су се пагански обреди ипак настављали или да су се чак мешали са хришћанским, те тога да су походи бивали обустављани ради привремених новчаних добитака. Овај нови крсташки поход је, како је планирано, требало да буде последњи на Балтику.
Крсташки рат против Венда
Пре него што је крсташка војска чак и кренула, додатни мотив су пружили сами Венди који су, схвативши да им је невоља пред вратима, извршили напад на хришћанску луку Либек, хотећи да на тај начин предупреде непријатеља. Од јуна до септембра 1147. године, саксонско-данска војска је, затим, извршила нападе на паганска насеља Добин и Малхов, оба на територији данашње североисточне Немачке. Добин је прошао боље зато што је његово становништво пристало да се покрсти, па је на тај начин окончана борба. Малхов је прошао много горе јер је његов храм са паганским идолима спаљен, а околна подручја су уништена. Након неуспешне опсаде Демина на реци Пене, следеће место је био Шћећин на реци Одри у Померанији, али су тамошњи житељи успели да спрече крсташки напад тако што су са градских зидина показали распеће. Читав овај поход, упркос високом циљу и папској подршци, није имао ништа више успеха од уобичајених пљачкашких дружина које су сваке године слане у ту област. Осим тога, овом крсташком походу сметало је и то што су између Данаца и Саксонаца владали подељеност и неповерење. На крају, укупан резултат је било то што је преобраћен један поглавица и што је узет ратни плен, док је вођа Венда кнез Никлот остао на власти и, упркос обећањима, његови су поданици наставили да се, у верском смислу, понашају као пагани. То свакако није оно што Евгеније беше замислио.
Тевтонски витезови: Пруска и Балтик
Балтик ће наставити да буде борилиште за крсташе и у наредним вековима, нарочито од доласка Тевтонског витешког реда у XIII веку. Од 1193. до 1230. године саксонске крсташке војске су слане у Ливонију да тамо бране хришћанске мисије, иако се ту поново више радило о отимању земље него о верској мисији, али, на крају, упркос војним успесима, није постигнуто дуготрајно преобраћење као ни покорење домородачког становништва. Тевтонски витезови ће наставити тај посао, тако што ће под своје окриље ставити такве локалне витешке редове као што је Братство мача (1237. године) и тако што ће се практично непрестано борити у Пруској од 1245. године до XV века, непрестано нападајући суседне Литванце и Ливонце на северу.
Тевтонски витезови су били изузетна војна јединица састављена од професионалних витезова и пешадије. Њихова тешка коњица, подржана дисциплинованим корпусом стрелаца наоружаних самострелима који су били у стању да испаљују разорне салве стрела, рушила је све пред собом. Ови витезови су такође били много вичнији опсадном ратовању у односу на народе са којима су се сусретали и били су мајстори дипломатије који су умели да формирају згодне савезе ради узајамне користи против традиционалних непријатеља. Било је ту честих герилских напада и локалних устанака, укључујући и један велики из 1260. године, али овај ред је добијао помоћ од западноевропских и средњоевропских држава, укључујући и нека чувена имена као што су Рудолф Хабзбуршки, Ото III Бранденбуршки и краљ Бохемије Отокар II. Још једном се подршка папе показала као кључна, па је хришћански идеал одбране хришћанства корисно трансформисан у идеал покрштавања и отимања земље онима који нису хтели да прихвате хришћанство. Успех Тевтонског реда у Пруској, коју су постепено учинили својом државом (Ordensstaat), био је очигледан у њеном постепеном преображавању у једну потпуно немачку територију која је институционализивала и рат и религију; уистину, ова је област, барем за оне који не потичу из ње, постала симбол немачке културе, и то више него било која друга област у каснијим вековима.
Иако су војни походи (reisen) углавном били ограничени на зимско доба када су мочваре и језера залеђени, Тевтонски ред је био веома успешан у освајању нових територија, пре свега Данцига и источне Помераније 1308. године и северне Естоније 1346, коју је купио од данског краља Валдемара IV (владао од 1340. до 1375. године). Нове територије, углавном лучке и дуж река, затим су насељене немачким досељеницима, а изграђене су и цркве и манастири (углавном су их градили Цистерцити), док су новостечени поседи брањени изградњом замака у склопу системске колонизације. Литванија је нападана без успеха, па су се крсташки походи тамо завршили 1386. године, када је велики кнез Јогаило (односно, Јогаила) обећао да ће свој пагански народ преобратити у хришћанство и тај процес преобраћања формално је завршен 1389. године.
До краја XIV века, већи део Балтика је, због недостатка политичког јединства и због заосталости у односу на Запад у погледу технологије, преобраћен у хришћанство. Након тога, док су се ратови настављали, ширећи се даље на Ливонију, постало је јасно да Тевтонске витезове углавном занимају политика, земљишни поседи и ратни плен, а много мање покрштавање. Заиста, Тевтонски витезови су често оптуживани за убијање хришћана, вандализовање световних цркава, ометање покрштавања, као и за трговину са паганима. Говорило се да многи пагани у средњој Европи одбијају да се покрсте само зато што не желе да живе под суровим режимом Тевтонских витезова. Тевтонски витешки ред није био једини који је имао амбиције у том региону с обзиром на то да су и краљеви Данске и Шведске користили исти идеолошки плашт за своје нападе на северну Естонију и Финску у XIII и XIV веку.
Опадање снаге Тевтонског витешког реда
У XV веку, када су Литванци и Пољаци удружили снаге са Русима и Монголима, заједно са још неколико мањих савезничких држава, Тевтонски ред је био егзистенцијално угрожен. У Првој бици код Таненберга 15. јула 1410. године потпуно је уништена једна војска Тевтонских витезова, а 1457. године, седиште сада већ бројно знатно умањеног и углавном секуларног реда морало је да се премести у Кенигзберг. Тевтонски ред је наставио да постоји у виду свога ливонијског огранка и у XVI веку, с тим што је сада превасходно био усредсређен на борбу са православним Русима и Турцима Османлијама, у чему није имао неких већих успеха. Када је овај витешки ред потпуно секуларизован 1525. године (пруски огранак) и 1562. године (ливонијски огранак), крсташко војевање на Балтику било је завршено.
