Реконквиста (поновно освајање), односно крсташки ратови на Иберијском полуострву, били су војни походи који су већином вођени од 11. до 13. века да би се јужне португалске и шпанске територије, тада познате као ал-Андалуз, ослободиле од муслиманских Мавара који су их освојили и држали од 8. века. Уз подршку папа те уз помоћ хришћанских витезова из разних делова Европе, укључујући ту и главне витешке редове, успешни походи су завршени до краја 13. века, када је још само снажно утврђена Гранада остала у муслиманским рукама.
Иберијско полуострво у средњем веку
Муслимански Маври, са седиштем у Северној Африци, у осмом су веку освојили већи део Иберијског полуострва, које је до тада било под контролом Визигота. До 11. века хришћанска краљевства северне Шпаније постала су довољно јака да покушају да поново запоседну неке од изгубљених територија, што је амбиција коју су у великој мери потпомагали грађански ратови из 1031. године унутар Кордопског калифата. Пет шпанских држава које су учествовале биле су: Арагон, Каталонија, Кастиља, Леон и Навара, док је Португалија била независна држава од пете деценије 12. века (од 1140-тих). Пошто су се ове државе бориле против муслимана, а повремено и међу собом, Шпанија је постала сложена мрежа малих краљевстава, укључујући и она што су их основали самостални пустолови који су политичка превирања користили за своје сврхе. Најчувенија таква личност био је Родриго Дијаз де Вивар, Ел Сид (око 1043–1099), који је на крају, 1094. године, основао сопствено краткотрајно краљевство са седиштем у Валенсији. Гужва је постала још већа када је на муслиманској страни пристигла нова група, Алморавиди, строга фундаменталистичка секта са седиштем у Мароку, која је своје интересе почела да шири ка Шпанији током 1080-тих година (Тајерман, 13).
НОВЧАНЕ НАГРАДЕ У ОБЛИКУ ЗЛАТА И ДАНКА ЧЕСТО СУ БИЛЕ МНОГО ВЕЋА МОТИВАЦИЈА ОД НЕБЕСКИХ НАГРАДА.
Процес освајања ће постати познат као Реконквиста – не баш сасвим легитимна тежња да се „поново освоји“ оно што су Визиготи изгубили 400 година пре тога – а први велики успеси забележени су 1085. године када је Алфонсо VI, краљ Леона и Кастиље, освојио Толедо, некадашњу престоницу хришћанске Шпаније. Папа Урбан II (папа од 1088. до 1099. године) такође је био снажан заговорник идеје о поновном освајању, као што историчар Џ. Филипс овде запажа: „Духовне награде су нуђене за Иберијско полуострво 1096. године, а до потпуне једнакости са Светом земљом је вероватно дошло до 1114. или најкасније до 1123. године“ (203). Па ипак, можда је најважније приметити да се Реконквиста разликовала од крсташких ратова у Светој земљи у једном кључном погледу, како овде наводи историчар К. Тајерман:
У Шпанији и на Балтику, политичка експанзија и насељавање су подстицали крсташке ратове, а не као на Блиском истоку, где је било обратно... У Шпанији, сукоб између муслимана и хришћанских владара је постојао још много пре увођења крсташких опроштајница (652).
Из тог разлога, историчари и даље расправљају о томе када су тачно сукоби у Шпанији постали верски мотивисани крсташки ратови. Уз то, новчане награде у облику опљачканог плена и присилног данка (parias) су често представљале много већу мотивацију од небеских награда, а нарочито велика мотивација било је злато, које су сами муслимани у великим количинама прибављали са афричке Златне обале.
Нису сви походи у Шпанији били крсташки ратови, али они које је папа подржао имали су пуну корист од масовних проповеди којима је циљ био да се нађу регрути, од прикупљања црквених пореза за финансирање војске, од ношења крстова на бојиштима, као и од обећаног директног одласка у рај за оне који живот буду дали ради крсташког циља.
Витешки редови
Алфонсо I од Арагона (краљ од 1104. до 1134. године) дао је велику земљу (заправо већи део свог краљевства пошто није имао наследника) Витезовима хоспиталцима и Витезовима темпларима, при чему су и једни и други били витешки редови састављени од професионалних ратника-монаха, који ће себе учинити незаменљивим у одбрани крсташких држава на Блиском истоку. Тај подстицај, иако ће га касније шпански племићи смањити, на крају је успео, па су и један и други ред своје витезове обавезали на Реконквисту – темплари су то учинили 1143. године, а хоспиталци 1148. Такође, на Иберијском полуострву је дошло и до формирања локалних витешких редова, почевши од реда Калатрава (1158), чији су витезови били чувени по томе што су носили црн оклоп. Године 1170-те показале су се као активнија деценија за нове витешке редове, јер су тада формирани следећи редови: ред Сантијага (1170), ред Монтегаудио у Арагону (1173), ред Алкантара (1176) и, у Португалији, ред Еворе који ће касније бити познат као ред Авиза (око 1178. године). Велика предност ових локалних редова је била у томе што они нису морали да шаљу трећину свог прихода у некакво седиште на Блиском истоку, као што су то радили темплари и хоспиталци. Ускоро ће још много ратника бити на путу да пружи помоћ хришћанским шпанским владарима с обзиром на то да су понуђена богатства јужне Шпаније привлачила професионалне пустолове из других делова Европе, а нарочито из северне Француске и са норманске Сицилије.
Други крсташки рат и опсада Лисабона
Други крсташки рат (1147–1149) је превасходно имао за циљ да се поврати изгубљена Едеса у горњој Месопотамији, али је такође имао и додатне циљеве на Иберијском полуострву и на Балтику, при чему су оба ова похода имала подршку папе Евгенија III (папа од 1145. до 1153. године). Папе су 1113–1114, 1117–1118. и 1123. године већ биле подржале крсташке ратове. Поход из 1147. године је требало да буде још већи и бољи. Учесници Другог крсташког рата који је требало да из Европе отплове за Блиски исток морали су да одложе свој одлазак како би армијама које су тамо путовале копном и споро напредовале дали довољно времена да стигну до Леванта. Морска рута је била много бржа, па је ваљало, у међувремену, искористити ове војнике за добробит хришћанства. Флота од неких 160 до 200 ђеновљанских бродова, пуних крсташа, запловила је ка Лисабону како би помогла краљу Португалије Алфонсу I (владао од 1139. до 1185. године) да освоји тај град од муслимана. Када су стигли, 28. јуна 1147. године, отпочела је опсада као по уџбенику и, са огромним опсадним кулама и катапултима који су, како се наводи, избацивали и до 500 камених пројектила сваког сата, она је успешно окончана 24. октобра 1147. године, када је град пао.
Неки крсташи су успешно наставили рат против муслимана на Иберијском полуострву и чувено је њихово освајање Алмерије у јужној Шпанији 17. октобра 1147. године, под вођством краља Леона и Кастиље Алфонса VII (владао од 1126. до 1157. године) и уз помоћ Ђеновљана којима је обећана трећина града. Тортоса у источној Шпанији је била следећа за освајање и она је пала 30. децембра 1148, овога пута под командом грофа Барселоне, али поново уз помоћ Ђеновљана (за исти проценат награде). Напад на Хаен у јужној Шпанији из 1148. године је, међутим, био неуспешан.
Хришћанска победа
Када је идеја о ослобађању Иберијског полуострва добила подршку папе Инокентија III (папа од 1198. до 1216. године), било је то правовремено охрабрење за шпанске краљеве који су пре тога доживели тежак пораз у Бици код Аларкоса 1195. године. Хришћани у Шпанији су такође имали проблема са недостатком јединства. Краљ Леона Алфонсо IX (владао од 1188. до 1230. године) ушао је у савез са муслиманима, али му је та стратегија донела екскомуникацију од стране папе Целестина III (папа од 1191. до 1198. године), па чак и нешто још необичније, а то је одлука папе да опрост грехова дâ сваком хришћанину који би се борио против овог краља. Као последица тога, једни хришћани су се сада борили против других хришћана. Постојала је, заправо, дуга традиција савеза између муслиманских и хришћанских државица у Шпанији, при чему су трговина и економија често превазилазиле разлике у вероисповести, а тамо свакако није било широко распострањене демонизације муслиманског непријатеља каква је виђена на Блиском истоку.
ПОБЕДА НАД МУСЛИМАНИМА КОД ЛАС НАВАС ДЕ ТОЛОСЕ 1212. ГОДИНЕ, КОЈУ ЈЕ ИЗВОЈЕВАЛА КОАЛИЦИЈА ТРИЈУ ШПАНСКИХ КРАЉЕВА, ЗАДАЛА ИМ ЈЕ УДАРАЦ ОД КОГА СЕ НИКАД НЕЋЕ ОПОРАВИТИ.
Победа код Лас Навас де Толосе 1212. године, коју је извојевала коалиција трију шпанских краљева, муслиманима је задала ударац од кога се никад неће опоравити. Уследио је низ нових добитака, као што је заузимање Кордобе 1236. године, Валенсије (1238. године) и Севиље након дуге опсаде 1248. године. До средине 13. века, само је Гранада остала у муслиманским рукама, а тај емират је био принуђен да ради опстанка (који је трајао до 1492. године) плаћа данак. Није учињен ниједан озбиљан покушај да се освоји муслиманска територија у Северној Африци, тако да поновно освајање никада није постало освајање, иако ће касније бити повремених напада на мароканску обалу – нарочито су чувени напади на Тангер из 1437. и Асилах из 1471. године.
Завештање
Мало се муслимана преобратило у хришћанство у поновно освојеним иберијским територијама, те је већини допуштено да остану и да исповедају своју веру као заштићена мањина, чиме су заправо замењене улоге муслимана и хришћана из претходних неколико векова. Хришћани су подстицали миграцију на југ, арапски називи места су замењени и многе џамије су, природно, претворене у цркве, али су поједине остале, па су, након Реконквисте, муслимански позиви на молитву могли да се чују у многим шпанским градовима. Хришћанске државе у Шпанији су постале сумњичаве једна према другој у погледу међусобних намера, где су сви страховали да је намера доминантног краљевства Кастиље да освоји своје супарнике. Такође се испоставило да је све само не лако за нове државе да контролишу своје нове поседе, а нарочито нови сталеж великаша који се тамо обогатио. То може објаснити зашто је, у другој половини 15. века, кастиљска круна национализовала многе локалне витешке редове.
Једна од дуготрајних последица крсташких ратова у Шпанији била је то што је подстицана представа о хришћанима као онима који треба да буду привилеговани и који треба да владају и та ће идеја опстати много векова након Реконквисте у институцијама шпанских власти и потпириваће верску нетрпељивост која ће обележити историју 15. и 16. века у овој регији. Идеологија Реконквисте и ширења хришћанства кроз насиље такође ће наћи примену и у шпанском и португалском освајању Новог света након путовања Кристифора Колумба из 1492. године.
