Tokugava Ijejasu (1543-1616) je bio japanski vojskovođa koji je ponovo ujedinio Japan na početku XVII veka nakon dugog perioda građanskih ratova poznatog pod nazivom Period zaraćenih država ili Sengoku period. Stvorio je novu vladu pod upravom porodice Tokugava i ona je vladala Japanom do 1868. godine.
Uspon na vlast
Ijejasu, čije je pravo ime bilo Macudaira Takečijo, rođen je 1543. godine u zamku Okazaki u blizini savremenog grada Nagoje. Porodica Macudaira je bila ratnička porodica koja je za sebe tvrdila da potiče od klana Minamoto koji je vladao Japanom u periodu Kamakura (1185-1333). Šesnaesti vek se naziva Periodom zaraćenih država ili periodom Sengoku, s obzirom na to da je to bilo vreme građanskih ratova u kojima su se lokalne ratničke vođe sa titulom daimjo borile za vlast i za zemljišne posede. Izdajstvo je bilo uobičajena pojava, ne samo među porodicama nego i unutar njih. Radi učvršćivanja saveza, porodice su često razmenjivale taoce, pa je iz tog razloga Ijejasu kao dete proveo mnogo godina van svoje porodice.
Nakon svoje prve bitke 1588. godine, postepeno je jačao položaj svoje porodice kroz savez sa Odom Nobunagom (1534-1582), moćnim ratnikom koji je činio prve korake ka ponovnom ujedinjenju Japana. Ijejasu je započeo dugi niz pohoda protiv suparničke porodice Takeda i to je dovelo do njenog konačnog poraza 1582. godine. Iste godine Odu Nobunagu (1534-1582) je ubio jedan od njegovih slugu, pa je, iz zbrke koja je usledila, Tojotomi Hidejoši (1537-1598) izašao kao najjači vojskovođa u Japanu. Premda je isprva bio neprijateljski raspoložen prema Hidejošiju, Ijejasu je 1590. godine sa njim formirao savez da bi napao porodicu Hodžo, moćan klan koji je kontrolisao mnogo zemlje u oblasti Kanto u istočnom Japanu.
Nakon poraza porodice Hodžo, Hidejoši je Ijejasuu ponudio upravu nad osam provincija u oblasti Kanto u zamenu za pet provincija koje je već imao u centralnom Japanu. U određenom smislu, to je bila nagrada zato što bi to uvećalo količinu teritorije u Ijejasuovom posedu, ali bi to, sa druge strane, takođe oslabilo njegov položaj. Ta je oblast bila udaljenija od glavnog grada Kjota (Hejankjoa) u odnosu na njegovu postojeću oblast, pa bi njegova uprava nad tom teritorijom bila i manje bezbedna zato što njegova porodica nije imala nikakvih tradicionalnih veza u toj oblasti. Ijejasu je odlučio da prihvati ovu ponudu s obzirom na to da bi suprotna odluka značila rat sa Hidejošijem. Ijejasu je osnovao svoje sedište u jednom malom ribarskom selu po imenu Edo, gde je započeo izgradnju jednog zamka. Tokom poslednje decenije XVI veka, dok je Hidejoši rasipao snagu u dva svoja katastrofalna vojna pohoda u Koreji, Ijejasu je učvrstio svoju vlast nad oblašću Kanto.
Godine 1598. Hidejoši se razboleo, pa je, predosećajući svoju smrt, osnovao Savet petorice starešina sa namerom da taj Savet vlada sve dok njegov petogodišnji sin Hidejori ne odraste dovoljno da bi mogao da vlada. Ijejasu je bio najmoćniji od petorice starešina i on je, nakon Hidejošijeve smrti, iskoristio svoj položaj da vlast zgrabi za sebe. Postepeno su se glavni daimjoi podelili u dva tabora. Oni u zapadnom Japanu su uglavnom podržavali Hidejorija, dok su oni na istoku uglavnom podržavali Ijejasua. U oktobru 1600. godine odigrala se velika bitka između ove dve strane kod Sekigahare blizu jezera Biva u centralnom Japanu. Ijejasu je pobedio, pa je postao defakto vladalac Japana.
Nova vlada
Ijejasu je svoju pobedu iskoristio kao priliku da radikalno preraspodeli zemlju. Konfiskovao je zemlju onih daimjoa koje je smatrao nepomirljivim neprijateljima. Jedan deo ovih zemljišnih poseda je zadržao za sebe, dok je drugi deo dodelio svojim pristalicama. Takođe je oslabio druge daimjoe tako što ih je iz njihovih tradicionalnih oblasti premestio u nove oblasti. Hidejošijevom sinu Hidejoriju dozvoljeno je da ostane u zamku Osaka iako je i njegova teritorija znatno smanjena.
Godine 1603. car je Ijejasua proglasio za šoguna. Ovu titulu beše upotrebio Minamoto no Joritomo (1147-1199) kada je osnovao prvu ratničku vladu u Kamakuri u poznom XII veku. Na japanskom jeziku, ratničke vlade su se zvale bakufu, što doslovno znači „šatorska vlada“. Nakon što je klan Minamoto svrgnut 1333. godine, porodica Ašikaga je osnovala nov bakufu u muromačijevskoj oblasti Kjota. Ovaj bakufu je u oslabljenom obliku opstajao sve do 1573. godine, kada ga je Oda Nobunaga napokon uništio. Ijejasu je osnovao treću ratničku vladu u japanskoj istoriji i ona se zove Tokugava bakufu ili Edo bakufu.
Za period ratničke vladavine se ponekad koristi termin feudalizam srednjovekovnog Japana, ali ovaj termin može da dovede u zabludu. U Evropi, feudalizam se pojavio nakon propasti Rimskog carstva, ali u Japanu, carski sistem koji je stvoren u periodu Nara (710-794) nikada se nije završio. Iako je carska porodica retko kada imala bilo kakvu istinsku političku moć, ona je, dodeljivanjem titula kakva je, na primer, bila titula šoguna, mogla da da političku legitimnost ratničkoj vladavini, a to je bilo veoma važno za ljude poput Ijejasua. To mu je dalo moć da stvori jednu novu vrstu vlade, vlade koja će trajati više od 250 godina.
Nakon Bitke kod Sekigahare, Tokugave su direktno kontrolisale oko 30% Japana, ali je ostatak bio u rukama lokalnih daimjoa i njihovih porodica. Ijejasu je priznao nasledno pravo ovih porodica da vladaju u svojim zavičajnim oblastima, a zauzvrat je od njih dobio priznanje vrhovne vlasti porodice Tokugava na nivou čitave nacije. Zemlju kojom je jedan daimjo vladao savremeni istoričari nazivaju han. Veličinu hana nije određivala površina zemlje nego količina pirinča proizvedena na njoj, a ona se merila jedinicom koja se zvala koku. Da bi bio podoban da bude daimjo, čovek je morao da upravlja zemljom koja proizvodi više od 10000 kokua.
Ijejasu je stvorio sistem u kome su postojale tri vrste daimjo porodica:
- porodice šinpan - u direktnom srodstvu sa Tokugavama
- porodice fjudai - koje su bile u savezu sa Tokugavama pre Bitke kod Sekigahare
- porodice tozama - koje nisu bile u savezu sa Tokugavama
Teritorije fjudai daimjoa su tipično bile male ali smeštene na strateški važnim mestima duž glavnih drumova. Zemljišni posedi tozama daimjoa su bili veći, neki su imali i više od milion kokua, ali su bili smešteni daleko od političkog centra u zapadnom i severnom Japanu. Ratnici iz fjudai porodica mogli su da vrše službu u okviru bakufua, ali oni iz tozama porodica to nisu mogli. Osim toga što je preraspodelio zemlju, Ijejasu je primenio nekoliko politika kojima je cilj bio da se ograniči moć daimjoa. Veličina vojski daimjoa je bila ograničena, svakom daimjou je bilo dozvoljeno da ima samo po jedan zamak na svojoj teritoriji, a za bilo kakvu popravku utvrđenja bilo je potrebno odobrenje. Nasledni četvoroklasni sistem je takođe stvoren sa ratnicima na vrhu, nakon kojih su išli zemljoradnici, zanatlije i trgovci. Istoričari ovu strukturu vlasti zovu sistem bakuhan zato što se on sastojao od bakufua i hana. Ijejasu je vešto stvorio sistem u kome će on i njegovi naslednici moći da održavaju ravnotežu moći u korist porodice Tokugava.
Godine 1605. Ijejasu se odrekao titule šoguna, da bi ona mogla da se dodeli njegovom sinu Hidetadi. To je učinio iz dva razloga. Kao prvo, želeo je da ustanovi princip da Tokugave imaju nasledno pravo na položaj šoguna. Kao drugo, želeo je da se oslobodi svakodnevnih obaveza koje mu je taj položaj nalagao, tako da bi mogao da se usredsredi na učvršćivanje vlasti porodice Tokugava. Nakon što se penzionisao, Ijejasu se preselio u Sunpu u današnjoj prefekturi Šizuoka, gde je formirao vladu iz senke koja će mu omogućiti da nastavi da vlada državom.
Razvoj Edoa
Period nacionalnog ujedinjenja od 1573. do 1600. godine poznat je kao period Azuči-Momojama. Azuči je bio lokacija jednog velikog zamka koji je sagradio Oda Nobunaga blizu jezera Biva, a Momojama je bio naziv jednog zamka koji je sagradio Tojotomi Hijedoši blizu Kjota. Ijejasu je takođe pokrenuo velike graditeljske projekte. Najveći od tih projekata bio je zamak Edo. Kada je Ijejasu prvi put došao u Edo 1590. godine, bilo je to samo malo ribarsko selo u blizini ruševina jednog zamka izgrađenog u XV veku. Ijejasu je nadzirao izgradnju novog zamka, a u taj posao je spadalo izravnjivanje brda, popunjavanje močvara i izgradnja kanala da bi se obezbedili saobraćaj i voda za piće. Kada je postao šogun, odlučio je da mu sedište ostane u Edu, a nije hteo da se preseli u prestonicu Kjoto. Naredio je raznim daimjoima da obezbede i radnu snagu i resurse neophodne za izgradnju jednog veoma velikog zamka okruženog dvostrukim slojem šanaca. To mu je obezbedilo izvanrednu rezidenciju dostojnu njegovog položaja, ali je u isti mah i oslabilo moć onih ratničkih porodica koje su mu bile suparnici. Oko zamka je brzo rastao grad, pa je do 1605. godine Edo imao 150000 stanovnika.
Mnogi daimjoi su na visiji oko zamaka gradili raskošne kuće, dok je običan narod živeo u niziji blizu reke Sumida. Kad su Tokugave svrgnute sa vlasti 1868. godine, Edo je postao zvanična prestonica Japana i preimenovan je u Tokijo, što znači „istočna prestonica“. Zamak Edo je postao dom carske porodice i ime mu je promenjeno u naziv „Carska palata“. Carska palata još uvek stoji u centru Tokija, a njeni kameni zidovi i šanci su podsetnik toga koliko je moćna bila porodica Tokugava, iako sadašnja površina ovog zamka predstavlja tek trećinu njegove prvobitne veličine. Ijejasu je takođe nadgledao izgradnju zamka Niđođo u Kjotu. Taj zamak je služio kao sedište porodice Tokugava u zapadnom Japanu.
Iako je Ijejasu primorao daimjoe da plaćaju za izgradnju zamkova i za druge velike projekte, nije direktno oporezivao prihode koje su oni zarađivali od zemlje. Kao posledica toga, morao je da upravljanje nacionalnom vladom finansira iz prihoda sakupljenih sa zemlje porodice Tokugava. Veći deo ovoga je poticao od poreza što ih je plaćalo zemljoradničko stanovništvo, ali je rudarstvo postajalo naročito važno. Ijejasu je uzeo direktnu vlast nad većinom velikih rudnika srebra u Japanu. Takođe je negovao odnose sa stranim trgovcima zato što je međunarodna trgovina bila još jedan važan izvor bogatstva. Trgovina nije bila samo sa Kinom i Korejom, nego i sa raznim evropskim državama. Evropljani su prvi put došli u Japan u petoj deceniji XVI veka i sa sobom su doneli nove oblike kulture, uključujući muskete i hrišćanstvo. Premda je Ijejasu cenio trgovinu sa strancima, takođe je bio zabrinut i za to da bi njegovi domaći rivali mogli da zatraže podršku u inostranstvu. Iz tog razloga je bio oprezan u poslovanju sa strancima.
Završne godine
Dok je Ijejasu učvršćivao vlast nad Japanom, Hidejošijev sin Hidejori je nastavio da živi u Osaki. Godine 1614. Ijejasu je našao izgovor da napadne zamak Osaka, koji Hidejori samo što beše ponovo sagradio. Početni pohod se završio bez pobednika, ali je u pregovorima koji su usledili Hidejori pristao da zatrpa spoljašnje šance zamka u zamenu za Ijejasuovo obećanje mira. Međutim, sledeće godine, Ijejasu je pogazio obećanje i ponovo krenuo u napad. U borbi koja je usledila Hidejori je poginuo, a zamak Osaka je uništen. Bila je to poslednja Ijejasuova bitka, s obzirom na to da je umro 1616. godine, u 75. godini života. Nakon Ijejasuove smrti, sagrađen je jedan spektakularan mauzolej u Niku (u današnjoj prefekturi Točigi, severno od Tokija), pa je on postao svetilište u kome obitava Ijejasuov duh.
Ijejasu je bio jedna od najvažnijih ličnosti japanske istorije. Bio je veliki ratnik, kao i vešt političar, koji je stvorio politički sistem koji je trajao više od 250 godina.
