Луди Коњ (Tasunke Witko, живео од око 1840. до 1877. године) био је ратник и ратнички вођа из народа Оглала Лакота Сијукса, који се сматра једним од највећих бранилаца сијушке земље од војних снага америчке владе у 19. веку. Једна је од најчувенијих личности међу америчким староседеоцима и један од најпоштованијих јунака међу Сијуксима.
Иако се често назива „поглавицом“, Луди Коњ је заправо био „носилац кошуље“, односно једна врста „потпоглавице“, који је извршавао одлуке Већа и који је такође служио као вођа одређене скупине ратника. Међутим, Луди Коњ је код својих следбеника изазивао такво поштовање да су га сматрали „поглавицом“, а тако га називају и други, укључујући, међу осталима, и његовог рођака Црног Лоса (живео од 1863. до 1950. године), као и сијушког аутора и лекара Чарлса А. Истмана (такође познат и као Охијеса, живео од 1858. до 1939. године).
Његово име, Ташунке Витко (Луди Коњ), прецизно се преводи као „Његов Луди Коњ“ или „Његов Коњ је Луд“, и то је било име његовог оца и деде, које је, чини се, означавало коња који се понаша немирно. Према Црном Лосу, међутим, ово име је било повезано са чувеном визијом Лудог Коња у којој је видео свог коња како игра као да је „сачињен само од сенке“ на некакав чудан или „луд“ начин (53).
Луди Коњ се посветио борби против америчке војске још 1854. године, након Гратановог окршаја (Гратановог пораза) те након масакра над логором Малог Грома што га је 1855. године извршио пуковник Вилијам С. Харни. Током наредних једанаест година наставио је борбу и 1865. године стекао је име „носиоца кошуље“. Борио се у Бици код моста на реци Плат (1865), у Рату Црвеног Облака (1866-1868), у Бици код Роузбада (1876) и у Бици код Литл Бигхорна (1876). Његова последња борба са снагама Сједињених Америчких Држава била је Битка код Вучје планине у јануару 1877. године.
Након што је свој народ довео до Агенције Црвеног Облака у мају 1877. године да би их спасао од глади, Луди Коњ је покушао да са белим људима одржава мир живећи близу агенције, али, можда због неспоразума у преводу током једне дискусије, ухапшен је а затим и убијен од стране једног стражара у Форт Робинсону који га је бајонетом убо у леђа 5. септембра 1877. године.
Након смрти, његов углед неустрашивог лидера, духовног узора и борца за слободу само је наставио да расте. Контроверзни споменик Лудом Коњу у Јужној Дакоти, који се назива "осмим светским чудом у настајању", прославља његов живот и дух његовог народа, али још и много пре него што се помишљало на изградњу тог споменика, Луди Коњ је поштован као велики јунак.
Младост, визија и име
Луди Коњ је рођен око 1840. године у Црним Брдима, у Јужној Дакоти. Његова мајка, Жена Ћебе Које Звечи, назвала га је Chan Ohan (такође се јавља и облик Cha-O-Ha, "Међу Дрвећем"), што је значило да је он једно са природом, а одрастао је са именом Коврџави, због своје коврџаве косе, као и са именом Светлокоси, зато што су му коса и кожа били светлији него код осталих Оглала Лакота Сијукса. Његов отац, Луди Коњ, био је врач који му је вероватно дао први лук и стреле у детињству и сигурно је био први који га је научио да гађа из лука и да се стара о свом оружју.
Жена Ћебе Које Звечи је умрла када је Луди Коњ имао негде око четири године и одгајала га је тетка заједно са другим женама које су га од рођења окруживале. Аутор Џозеф М. Маршал III наводи:
Губитак биолошке мајке није био непознат међу Лакотама, али, у збиљи, сирочића није било. Друге мајке и баке су попуњавале празнину зато што су одувек биле ту. (11)
Убрзо се, међутим, завршио период његовог одрастања под старатељством жена, па су мушкарци у његовој породици почели да га уче да лови, пуца и брани свој народ, укључујући међу те мушкарце и његовог ујака Усамљеног Рога (такође познатог и као Један Рог, живео од 1790. до 1877), чији је ујак био Стари Поглавица Дим (живео од 1774. до 1864. године), брат мајке Црвеног Облака (живео од 1822. до 1909) која се звала Хода Како Мисли. Луди Коњ је имао млађег полубрата, Малог Јастреба (живео отприлике од 1842. па до 1871. године) и одрастао је играјући се са њим и са четири сина Усамљеног Рога: са Туфнастим Лосом, Жабом, Римским Носем (није у питању чејенски ратник Римски Нос, такође познат и као Кукасти Нос) и Додирни Облаке. У неком тренутку у млађим годинама, под старање га је преузео ратник Висока Кичма (такође познат и као Грба, живео отприлике од 1820. па до 1870. године), који му је постао ментор.
Придржавајући се седам светих обреда Лакота Сијукса, Луди Коњ је прочишћен и кренуо је у потрагу за визијом (иако је, према неким изворима, занемарио обред прочишћења), па је добио визију која ће, према Црном Лосу, одредити његов живот. Маршал описује ову визију:
Сан је започео на језеру, на једном малом мирном језеру. Нагло искочивши из мирног плаветнила, један коњ и његов јахач избили су на површину и одјахали преко земље. Јахач је био мушкарац, витак мушкарац коме је коса, неувезана, падала на рамена. Некакав камен му је био везан иза левог уха, црвенкасто-смеђ камен. На једној страни лица био му је осликан знак муње. На голим грудима био му је насликан град. Док су галопирали, иза њих, према западу, био је један таман, ваљајући облак који се уздизао све више и више. Из њега је кренуло потмуло тутњање грома и бљесци муње. Коњ је био снажан и брз и мењао је боје - црвену, жуту, црну, белу и плаву. Одједном су меци и стреле испунили ваздух, летећи ка коњу и јахачу, али је све то прошло ни не окрзнувши их. Близу, изнад њих, летео је један црвенорепи јастреб, испуштајући свој пискави кликтај. Људи, из јахачевог народа, изненада су посвуда око њега поустајали и зграбили га, оборивши га с леђа. И сан се завршио. (71-72)
Сматра се да је Луди Коњ испричао ову визију свом оцу и, можда, Грби, који ју је можда испричао другима. Међу онима који су чули ову причу био је рођак Лудог Коња, Црни Лос, који овако описује визију:
Луди Коњ је у сну отишао у свет где нема ничега осим духова свих ствари и бића. То је прави свет који је иза овога и све што овде видимо је нешто попут сенке из тог света. У том свету био је на коњу; и коњ и он сам на коњу и дрвеће и трава и камење и све остало било је од духа, и ништа није било чврсто, и све је изгледало као да лебди. Његов коњ је тамо стајао мирно, а ипак је играо унаоколо као некакав коњ који је сачињен само од сенке, па је тако добио име, што не значи да му је коњ био луд или диваљ, него да је у његовој визији коњ играо на тај чудан начин. Управо ова визија му је дала велику моћ, јер када би ишао у бој, имао је да мисли само о том свету и како да поново буде у њему, тако да је тада могао да прође кроз било шта а да не буде повређен. (53)
Без обзира на то да ли је ова визија имала било какве везе са именом Лудог Коња, утврђено је да су његов отац и деда имали исто име. Детаљи се разликују о томе када и зашто је отац своје име дао сину - према неким изворима, било је то након његовог првог убиства у боју, док други кажу да је то било након што је спасао једну Лакота жену после масакра пуковника Харнија над логором Малог Грома - међутим, у сваком случају, око 1855. године, старији Луди Коњ је своје име пренео на свога сина, а за себе узео име Waglula ("Црв"), па је касније његов син преузето име учинио славним.
Гратанов окршај и статус носиоца кошуље
У августу 1854. године, једна крава, која је залутала из једног вагона у мормонском возу, ушетала је у логор поглавице Медведа Који Стоји (живео од око 1800. до 1854. године). Пошто залихе хране обећане од стране владе Сједињених Америчких Држава нису биле стигле, народ је био гладан, па је крава убијена и поједена. Група Мормона је пријавила крађу краве од стране Сијукса, па је поручник Хју Флеминг из Форт Ларамија ступио у контакт са Медведом Који Стоји, захтевајући предају особе која је узела краву.
Медвед Који Стоји је понудио надокнаду, али је она одбијена. Дана 19. августа 1854. године, потпоручник Џон Л. Гратан је повео јединицу од тридесет војника у сијушки логор да би ухапсили човека за кога су сматрали да је украо краву. Медвед Који Стоји је одбио да га преда, ситуација је ескалирала, па је Медвед Који Стоји погођен хицем и смртно рањен. Сијукси су узвратили ватру и побили све војнике, укупно тридесет једно лице.
Луди Коњ је био сведок овог догађаја (Гратанов окршај или Гратанов пораз) и, касније, када је америчка војска спровела одмазду под заповедништвом пуковника Харнија, он је пронашао измасакрирана тела у логору Малог Грома, где је спасио једну жену, једину преживелу особу (овај догађај познат је као Битка код Еш Холоуа или Харнијев масакр, а десио се септембра 1855. године). Сматра се да је његов рат против белих уљеза почео Гратановим окршајем, којим је такође започео Први Сијушки рат од 1854. до 1856. године. Кад год је ишао у бој, на образу би осликао муњу, а на грудима град, баш као у својој визији.
Од 1854. до 1865. године, Луди Коњ је предводио групе ратника против суседних племена и нападао је беле путнике, трговачке и војне испоставе. Масакр код Сенд Крика, који се десио 29. новембра 1864, очврснуо је савез Лакота Сијукса са Чејенима и Арапахосима, па је у јуну 1865. године Луди Коњ био један од вођа ратника у Бици код моста на реци Плат, заједно са Римским Носем (такође познатим и као Кукасти Нос, живео од 1830. до 1868. године) и другима, укључујући Црвеног Облака и Јутарњу Звезду (Јутарња Звезда је био познат и као Тупи Нож, живео је од око 1810. до 1883. године). Његова храброст и тактичка генијалност су касније признати када је почаствован титулом носиоца кошуље.
Рат Црвеног Облака
Споразум у Форт Ларамију из 1851. године признао је право староседелачких племена Северне Америке на своје предачке земље, које су имале да се посматрају као „Индијанска територија“ према којима Сједињене Америчке Државе неће имати освајачких амбиција. Међутим, 1863. године, злато је пронађено у Монтани, па је отворен Боузманов пут, који је довео реку рудара и насељеника у ову област. Када је влада Сједињених Америчких Држава тада послала пуковника Хенрија Б. Карингтона (живео од 1824. до 1902. године) да изгради тврђаве широм тог региона како би се ови људи заштитили, Црвени Облак је објавио рат.
Црвени Облак је оркестрирао далекосежне нападе на групе цивила који су скупљали сено и дрва за тврђаве, што је извело војнике из тврђава да их бране, али је појединости везане за то како би се требало борити у овим акцијама остављао својим командантима, међу осталима и Лудом Коњу. Почевши од јула 1866. године па надаље, Луди Коњ и друге ратне вође стално су нападали групе цивила, путнике и испоставе, одводећи коње и стоку те наносећи непријатељу губитке у људству колико год су могли.
Дана 21. децембра 1866, Луди Коњ је напао групу дрвосеча и нагнао један одред војника под командом капетана Вилијама Џ. Фетермана (живео од око 1833. до 1866. године) да, као одговор на овај напад, изађе из тврђаве Фил Керни. Луди Коњ и његови саборци који су заједно са њим играли улогу мамаца намамили су Фетермана преко Гребена Лоџ Трејл у једну долину где је између 1500 и 3000 ратника чекало у заседи и ти ратници су побили читав одред, укупно осамдесет једног војника, у бици која ће касније постати позната као Битка стотине у шаци или Фетерманов пораз.
Од 1867. до 1868. године, Луди Коњ је наставио да предводи групе ратника у нападима на уљезе и учествовао је како у Окршају код ливаде са сеном (1. августа 1867) тако и у Окршају код запрежних кола (2. августа 1867). Када је, на крају, Црвени Облак закључио мир са америчком војском путем Споразума у Форт Ларамију из 1868. године, Луди Коњ се није слагао са његовом одлуком (као што се нису слагали ни сијушки ратни вођа Жуч, нити Бик Који Седи, међу осталима) и одбио је да присуствује том састанку као и да потпише документ.
Жена Црни Бизон и губитак кошуље
Године 1870, Луди Коњ је изгубио брата, Малог Јастреба, у боју. Према неким изворима, то се десило у нападу на индијанску нацију Змије, док се, према неким другим изворима, то десило у борби против америчке војске. Извори о животу Лудог Коња се често значајно разликују и садрже исте детаље за различите догађаје. Чарлс А. Истман приповеда причу о томе како је Луди Коњ спасио Грбу од једне групе ратника из племена Велики Трбуси (Gros Ventres) која пружа исте детаље које Црни Лос даје у вези са тиме како Луди Коњ спасава Малог Јастреба од једне ратничке групе из племена Вране.
Исте те године, Луди Коњ је једну жену, која се звала Жена Црни Бизон и која је била удата за ратника Нема Воде, одвео из села док је Нема Воде био одсутан. Извори казују различито о овом догађају, као и о многим другим догађајима, али се Жена Црни Бизон понекад наводи као велика љубав у животу Лудог Коња која се удала за Нема Воде само зато што је Луди Коњ био одсутан као учесник Првог сијушког рата.
Нема Воде, који је имао репутацију љубоморног човека, ушао им је у траг, па је дошао до њиховог типија и ушао са пиштољем. Испалио је метак у Лудог Коња, али један други човек - често се каже да је то био његов рођак Додирни Облаке - ударио је Нема Воде у руку, па је метак погодио само ивицу носа Лудог Коња и пројурио му низ леву страну вилице. Жена Црни Бизон је послата натраг мужу Нема Воде, па је Веће сазвано да одлучи шта да се ради поводом преступа Лудог Коња у смислу што је покушао да украде туђу жену.
Веће је одлучило да му одузме титулу носиоца кошуље, па су, према Маршалу, кружиле гласине да ће његова кошуља да се додели Црвеном Облаку, који је био у сродству са Нема Воде баш као што је био у сродству и са Лудим Коњем. На концу, одлучили су да би додељивање кошуље било коме само проузроковало још невоља, „па су решили проблем тако што су га оставили да почива, никада више не покрећући то питање. Никада више Оглале неће имати нове носиоце кошуље“ (Marshall, 162). Племенске старешине су средиле да се Луди Коњ ожени Црним Шалом, једном од жена које су га неговале након што је био рањен. Црвени Облак је затим послао другу жену, Нели Лараби, привидно као другу жену, али, према неким изворима, да би га шпијунирала.
Велики сијушки рат
Године 1874, злато је откривено у Црним Брдима (свето место за Сијуксе као место њиховог настанка које им је обећано Споразумом у Форт Ларамију из 1868. године), па су насељеници почели да долазе у великом броју. Америчка влада је и овај споразум, баш као и све друге, погазила чим је престао да им одговара, па је почела Затна грозница у Црним Брдима из 1876, покренувши Велики сијушки рат (1876-1877).
Иако више није био носилац кошуље, Луди Коњ је и даље био моћан ратни вођа кога су многи следили и он је предводио једну групу ратника која се сучелила са генералом Џорџом Р. Круком (живео од 1828. до 1890. године) и победила га у Бици код Роузбада 17. јуна 1876. године. Био је од кључне важности у победи у Бици код Литл Бигхорна (25-26. јуна 1876), у којој је поражен и убијен потпуковник Џорџ Армстронг Кастер, али, иако многи извештаји сведока говоре о његовој храбрости у тој бици, изгледа да нико не зна шта је тачно он радио. Кретања и борбена дејства америчких војника и команданата су добро документована, али су кретања и борбена дејства Лудог Коња и његових ратника документована много слабије.
Војска Сједињених Америчких Држава је узвратила брзо, растерујући пред собом Чејене, Арапахосе, Сијуксе и њихове савезнике. Бик Који Седи (живео од 1837. до 1890. године), велики сијушки врач који је предсказао победу код Литл Бигхорна, побегао је у Канаду, док је Луди Коњ одвео свој народ даље од војске белог човека. Луди Коњ се сукобио са америчком војском код Вучје планине 8. јануара 1877. године и, премда је у техничком смислу ова битка била нерешена, заправо се радило о победи Сједињених Америчких Држава зато што Луди Коњ није постигао јасну победу, па је морал његових војника опао.
Иако Луди Коњ није побеђен код Вучје планине, повукао се са бојишта и никад се више није борио. Након што је америчка влада масовно поубијала бизоне, главни извор хране за Индијанце Великих равница, Индијанци су сведени на то да су морали да се ослањају на залихе које су им обезбеђивали амерички цивилни уговарачи. Ове залихе - онда када би заиста и стигле - биле су доступне само у резерватима које је влада Сједињених Америчких Држава успоставила, а Луди Коњ није хтео да прихвати живот у резервату. Лутао је са својим народом, углавном гладујући током првих месеци 1877. године, и одана му је почаст путем једног Сунчевог плеса који му је посвећен, али, 5. маја 1877. године, стигао је са својим људима у Форт Робинсон у Небраски, да би преговарао о условима предаје.
Закључак
Луди Коњ и народ који је он водио поставили су логор близу Агенције Црвеног Облака (касније резерват Боров венац) и живели су тамо у релативном миру до августа 1877. године када је стигла вест да су поглавица Џозеф (живео од 1840. до 1904. године) и Пробушени Носеви (Nez Perce) напустили свој резерват и да беже према Канади. Лудог Коња су питали да помогне у покоравању Пробушених Носева и у враћању ових Индијанаца у свој резерват и, наводно, он је одговорио да ће се борити заједно са америчком војском док сви Пробушени Носеви не буду побијени, али - опет наводно - ово је погрешно преведено од стране преводиоца као "Борићу се док не остане ниједан бели човек."
Дата је наредба да се Луди Коњ ухапси и, 5. септембра 1877, док се опирао стражарима у Форт Робинсону, у леђа га је бајонетом убо један стражар. Ова рана је била фатална, па је те ноћи преминуо. Његови родитељи и рођаци узели су његово тело и сахранили га на некој тајновитој локацији. До дана данашњег, нико осим чланова његове породице не зна где је сахрањен. Чарлс А. Истман пише:
Тако је умро један од најспособнијих и најистинскијих америчких Индијанаца. Његов живот је био идеалан; његова дела била су чиста. Никада није учествовао ни у једном од бројних покоља који су се десили, него је био вођа у практично сваком отвореном окршају... Достојнији части од икога другог ко је икада удахнуо Божији ваздух на широким пространствима Новог света. (88)
Године 1948. почела је изградња споменика Лудом Коњу у Јужној Дакоти, најпре у потпуности од стране пољско-америчког вајара Корчака Зиолковског (живео од 1908. до 1982), а на захтев Лакота поглавице Хенрија Медведа Који Стоји (живео од око 1874. до 1953). Овај пројекат још траје и њиме руководи породица Зиолковски, која од почетка одбија да прими било каква финансијска средства од владе Сједињених Америчких Држава.
Као у случају Црвеног Облака и Бика Који Седи, пошта Сједињених Америчких Држава је 1982. године издала маркицу и са ликом Лудог Коња, одајући му тиме почаст, али влада Сједињених Америчких Држава се још није посветила решавању питања због којих су се ови људи борили. Па ипак, име Лудог Коња наставља да инспирише оне који у данашњем времену настављају његову борбу.
