Rimski gladijator je bio drevni profesionalni borac koji je uglavnom bio specijalizovan za borbu određenim oružjem i u određenoj vrsti oklopa. Gladijatori su se borili pred publikom na izuzetno popularnim organizovanim igrama koje su se održavale u namenski izgrađenim arenama širom Rimskog carstva od 105. godine pre nove ere do 404. godine nove ere.
Pošto su borbe uglavnom bile na život i smrt, gladijatori su imali kratak životni vek, pa, iako je u određenim aspektima ovo bila glamurozna profesija, većina boraca su bili robovi, bivši robovi ili osuđeni zatvorenici. Bez ikakve sumnje, gladijatorske borbe su bile jedan od najgledanijih oblika popularne zabave u Starom Rimu.
Etrursko poreklo
Na Rimljane su, na mnogo načina, uticaj izvršili njihovi prethodnici u Italiji, Etrurci. Na primer, u smislu žrtvovanja životinja radi predviđanja sudbine, u smislu upotrebe simbola fasces, te u smislu organizovanja gladijatorskih igara. Etrurci su ove borbe povezivali sa ritualima smrti, pa su one imale jednu versku dimenziju. Iako su prve privatno organizovane rimske gladijatorske borbe iz 264. godine p.n.e. održane radi komemoracije očeve smrti, taj element je odbačen u kasnijim zvaničnim borbama. Tragovi verskog porekla su, međutim, ostali u činu dokrajčivanja palih gladijatora. U tom slučaju, neki sluga bi povređenog gladijatora udario u čelo. Taj sluga bi bio odeven kao Hermes, bog glasnik, koji je ispraćao duše u podzemni svet, ili bi se oblačio kao Harun, koji je bio etrurski pandan Hermesu. Prisustvo samog božanskog cara, koga su pratili sveštenici i vestalske device, takođe je ovim borbama davalo neku pseudoversku boju.
Kraljevi zabave
Rimske gladijatorske igre su bile prilika za careve i bogate aristokrate da narodu pokažu svoje bogatstvo, da proslave vojnu pobedu, da obeleže posetu nekog važnog zvaničnika, da proslave rođendan ili da jednostavno narodu skrenu pažnju sa tekućih ekonomskih i političkih problema. Narodu su se gladijatorske igre dopadale zato što su bile krvava zabava i ljudi su njima bili fascinirani zato što su one doslovno bile pitanje života i smrti. Širom Rimskog carstva, u ogromnim arenama održavani su izuzetno popularni događaji, pri čemu je Koloseum (Flavijanski amfiteatar) bio najveći od svih. Trideset, četrdeset ili čak pedeset hiljada gledalaca iz svih slojeva rimskog društva okupljali su se kako bi se zabavljali gledajući krvave prizore gde su se lovile divlje i egzotične životinje, pogubljivali zatvorenici, verski se mučenici bacali lavovima, a same zvezde događaja, simboli rimske časti i hrabrosti, gladijatori, koristili sve svoje ratničke veštine u borbama gde je cilj bio da se ubije a da se ne bude ubijen. Popularna je zabluda da su gladijatori pozdravljali cara na početku svakog događaja rečima: Ave imperator, morituri te salutant! (Zdravo da si, care, pozdravljaju te oni koji će umreti!), zato što su, zapravo, ove reči izgovarali zatvorenici koji će biti ubijeni u simularnim pomorskim bitkama (naumachia), koje su se takođe održavale u arenama u posebnim prilikama.
Gladijatori su najčešće poticali iz robovskog ili kriminalnog miljea, ali su i mnogi ratni zarobljenici bivali primorani da nastupaju u areni. Bilo je takođe i slučajeva aristokrata koji su bankrotirali i koji su zbog toga morali da žive od mača, kao što je bio slučaj, na primer, sa Sempronijem, potomkom čuvenog klana Grah. Značajno je još istaći da je i ženama bilo dozvoljeno da se bore kao gladijatori sve do 200. godine nove ere, kada je tu praksu zabranio Septimije Sever. Širom carstva su osnovane specijalne gladijatorske škole; sami Rim je imao tri takve škole, a škola u Kapui je bila naročito znamenita po gladijatorima koji su potekli iz nje. Agenti su skautirali po celom carstvu u potrazi za potencijalnim gladijatorima kako bi zadovoljili sve veću potražnju i napunili gladijatorske škole koje su zasigurno morale imati fenomenalan promet boraca. Uslovi u školama su bili slični kao u bilo kom zatvoru, male ćelije i okovi za sve, međutim, hrana je bila bolja za svakoga (npr. obogaćeni ječam), a svi koji su u tim školama prolazili kroz obuku dobijali su najbolji mogući medicinski tretman - ipak su oni bili skupa investicija.
Oklop i oružje
Termin gladijator potiče od latinske reči gladiatores koja se odnosi na njihovo glavno oružje gladius ili kratki mač. Međutim, bio je tu i čitav niz drugog oružja koje se koristilo u borbama. Gladijatori su nosili i oklop i naročito su njihovi šlemovi bili pažljivo izrađivani, sa bogato izgraviranim dekorativnim motivima i ukrašeni krestama u vidu nojevih ili paunovih pera. Oružje i oklop su pak zavisili od vrste kojoj je gladijator pripadao. Postojale su četiri glavne vrste:
- Samnit
- Tračanin
- Murmilo
- Recijarij
Samnit je dobio ime po velikim ratnicima Samnitima protiv kojih je Rim ratovao i koje je pobedio u ranim godinama Rimske republike. Zanimljivo, Rimljani su, barem u prvo vreme, koristili reči gladijator i Samnit kao sinonime, hoteći na taj način da kažu da su gladijatorske borbe samnitskog, a ne etrurskog porekla. Samnit je bio najbolje naoružan i najoklopljeniji od svih gladijatora, a imao je mač ili koplje, veliki četvrtasti štit (scutum) i oklop na desnoj ruci (na onoj koja je držala mač) i na levoj nozi. Tračanin je imao kratak zakrivljen mač (sica) i veoma mali četvrtast ili okrugao štit (parma) kojim je, držeći ga u stisnutoj šaci, odbijao udarce protivnika. Murmilo je ponekad nazivan ribom-čovekom, s obzirom na to da je na šlemu imao krestu u obliku ribe. Kao i Samnit, nosio je kratak mač i scutum, ali je na ruci i nozi imao tek postavu kao neki vid oklopa. Recijarij nije imao nikakav šlem niti oklop osim jednog komada postave na ramenu i nosio je jednu tešku mrežu. Tom mrežom, koju je bacao, nastojao je da uhvati protivnika, koga bi potom ubadao trozupcem.
Gladijatori su se borili u određenim kombinacijama, uglavnom zato da bi se napravio kontrast između sporijih, oklopljenijih vrsta kao što je murmilo i bržih, manje oklopljenih vrsta kakav je recijarij. Postojao je i veliki broj manje značajnih vrsta gladijatora sa različitim kombinacijama oružja i oklopa, a oklop i imena gladijatora su se vremenom menjali - na primer, nazivi "Samnit" i "Gal" postali su politički nekorektni kada su ti narodi postali saveznici. Druge vrste boraca takođe su obuhvatale strelce, boksere i bestijare (bestiarii) koji su se borili sa divljim zverima u borbama koje su bile simulacije lova na opasne životinje.
Pobednici i gubitnici
Onoga kome bi nedostajalo entuzijazma za borbu podsticao je njegov menadžer (lanista) i menadžerov tim robova koji bi vitlali kožnim bičevima ili usijanim metalnim šipkama. Nema sumnje, uzvici negodovanja četrdeset hiljada gledalaca i energični napadi protivnika takođe su mnoge gladijatore podsticali da se bore do kraja. Bilo je slučajeva kada bi gladijator odbio da se bori. Možda jedan od čuvenijih takvih slučajeva jesu igre koje je 401. godine nove ere organizovao Kvint Aurelije Simah kada su germanski zatvorenici koji su bili na redu da se bore odlučili da u svojim ćelijama jedan drugog zadave, jer su to više voleli nego da moraju da zabavljaju rimsku svetinu.
Poraženi gladijator, ukoliko ne bi odmah bio ubijen, često bi zatražio milost tako što bi bacio oružje i štit i podigao prst. Njegov protivnik bi onda mogao da odluči da bude milostiv, ali, pošto je postojao znatan rizik od ponovnog susreta u areni, ubijanje protivnika smatralo se dobrom profesionalnom praksom. Ako bi car bio tu, onda bi on odlučivao, iako bi masa svakako pokušala da utiče na njegovu odluku tako što bi ljudi mahali krpama ili gestikulirali rukama. Palac okrenut naviše, praćen uzvikom "Mitte!", značio je "pusti ga", a palac okrenut nadole (pollice verso), praćen uzvikom "Iugula!", značio je "pogubi ga".
Pobednici u borbama, naročito oni koji su za iza sebe imali mnogo borbi, postajali su miljenici narodnih masa i, kako svedoče grafiti koji su ostali na rimskim zgradama, oni su naročito bili popularni među ženama - nisu bili nepoznati slučajevi gladijatorskih ljubavnih afera sa aristokratskim dama, pa čak se dešavalo i da neka od njih pobegne sa gladijatorom. Grafiti iz Pompeja pružaju fascinantan uvid u to kako je na gladijatore gledala opšta javnost - "Okean, 'konobaričin izbor'" glasi jedan natpis, a drugi glasi "decus puellarum, suspirius puellarum", što znači "radost devojaka i uzrok devojačkog uzdisanja". Takođe je ispisivano koliko su pobeda ostvarili neki od njih - Petronije Oktavije 35 (tridesetpeta pobeda mu je bila poslednja borba), Sever 55, Nascija 60. Međutim, treba reći da je prosek pobeda bio mnogo niži, te da je bilo nekih igara gde su se jedni pobednici borili sa drugim pobednicima sve dok na kraju ne bi ostao samo jedan gladijator da stoji na nogama. U neke, više materijalne, nagrade za pobedu u borbama spadale su prestižna pobednička palmina grančica, često i kruna, srebrna posuda ispunjena nagradnim novcem, pa možda, nakon mnogo pobeda tokom dugog niza godina, čak i sloboda.
Čuveni gladijatori
Možda je najčuveniji gladijator od svih bio Spartak, koji je 73. godine p.n.e, predvodio ustanak gladijatora i robova iz Kapue, vodećeg rasadnika gladijatora. Rodom iz Trakije, ovaj bivši rimski vojnik je postao razbojnik i bio je to sve dok ga nisu uhvatili i prisilili da se obučava za gladijatora. On je sa sedamdeset svojih drugova pobegao iz škole za gladijatorsku obuku i postavio odbrambeni logor na obroncima Vezuva. Nakon što su se našli pod opsadom, pobegli su sa svog položaja i opustošili kampanijska sela, skupljajući sledbenike usput i praveći od njih efikasnu borbenu silu. Probijajući se ka severu, prema Alpima, Spartak je pokazao veliku sposobnost vojnog komandanta i pobedio je četiri rimske vojske u čak devet okršaja. Ipak, bio je daleko od sveca jer, kad mu je jedan prijatelj poginuo u borbi, Spartak je, u skladu sa starim običajem, organizovao gladijatorske borbe u čast poginulom prijatelju, pri čemu su borbe bile organizovane tako da se u njima borilo trista rimskih zarobljenika. Nakon dve godine ustanka, vojske Marka Licinija Krasa konačno su saterale u ćošak i zgromile ustanike u Apuliji na jugu Italije. Kao upozorenje drugima, šest hiljada zarobljenika je raspeto duž Apijanskog puta (Via Appia) između Kapue i Rima. Još jedna posledica ove uznemirujuće epizode je bila to što je od tada broj gladijatora u privatnom posedu građana strogo kontrolisan.
Drugi čuveni gladijator je, zapravo, bio neprofesionalac. Car Komod (vladao od 180. do 192. godine n.e) bio je dovoljno entuzijastičan i lud da se lično takmiči u areni, pa je čak kolala i glasina da je on nelegitimni sin gladijatora. Moglo bi se reći čak da je Komod bio profesionalac s obzirom na to da je vodio računa da od svojih nastupa izvlači fantastične svote novca. Međutim, nije verovatno da je Komod, koji se obično oblačio kao Merkur, ikada dolazio u istinsku opasnost tokom stotina borbi koje je vodio u areni jer je on najčešće učestvovao kao ubica divljih životinja, tako što bi ih gađao strelama iz luka, uglavnom sa zaštićene platforme.
Kraj zabave
Gladijatorske borbe, koje se nisu uklapale u vrednosti novog hrišćanskog carstva, konačno su se završile 404. godine nove ere. Pet godina ranije, car Honorije je zatvorio gladijatorske škole, a poslednji udarac igrama zadat je kada je jedan monah iz Male Azije, koji se zvao Telemah, skočio između dvojice gladijatora sa namerom da spreči krvoproliće, a razljućeni gledaoci su ga potom kamenovali na smrt. Honorije je usled ovoga zvanično zabranio gladijatorske borbe, iako su osuđeni kriminalci nastavili da učestvuju u simulacijama lova na divlje zveri još čitav jedan vek. Nesumnjivo je da su mnogi Rimljani žalili za gubitkom ove razonode koja je bila tako značajan element rimskog društva, ali kraj svega rimskog je bio blizu te će, samo šest godina kasnije, Vizigoti predvođeni Alarihom opljačkati sami Večni grad.
