Узгој животиња је грана пољопривреде која се односи на припитомљавање, негу и умножавање животиња као што су пси, говеда, коњи, овце, козе, свиње и друге сличне животиње. Узгој животиња је започео пре око 10000 година, такозваном Неолитском револуцијом, али може бити и да је започео много раније. Постоји претпоставка да су људи пре милион и по година користили ватру за кување хране, али једини археолошки доказ до кога се дошло каже да је ватра почела да се користи пре 12500 година – на шта указују откривене глинене посуде за кување из Источне Азије и Месопотамије.
Припитомљавање
Недуго након овог датума, појављују се докази у виду костију припитомљених животиња које су преостале од људских друштвених скупова, као што су вечере; поменуте кости су откривене у ископаним ложиштима древних кухиња. Премда је припитомљавање животиња било уобичајено и раније, извесно је да су козе и овце широм Азије припитомљене до 8000. године п.н.е. Пшеница је припитомљена и у широку употребу стављена до 7700. године п.н.е, овце су припитомљене до 6700. године п.н.е, а свиње до 6500. године п.н.е. Пре насељавања првог месопотамског града Еридуа 5400. године п.н.е, узгој животиња је нашироко практикован, а припитомљене животиње су се користиле као радна снага (на пример, за орање), као љубимци и као извор хране. Коњи су припитомљени до 4000. године п.н.е, те су временом постали важна компонента у ратовању тако што су у различитим градовима-државама вукли велике бојне двоколице. На крају, и слонови, тигрови и лавови су се користили на бојиштима – нарочито у каснијим персијским походима, у индијском отпору Александру Великом и, што је најчувеније, током Пунских ратова где је Ханибал Картагињанин поменуте животиње користио у борби против Римљана.
Припитомљавање животиња је довело до драстичних промена у начину људског живота. Цивилизације које су некада живеле од лова и сакупљања плодова сада су градиле трајна насеља и водиле пастирски живот, ослањајући се на говеда и усеве. Када су људи схватили да животиње могу да се припитоме, ти су створови укључени у најосновније и најраспрострањеније културне обреде. Обожавање животиња у Египту је добро познато (нарочито то да су поштовали мачку која је симболизовала богињу кућног огњишта и дома - Бастет), али су многе древне културе унеле слике животиња у своје верске сликовне представе и обреде. Дивље животиње су постале оличење неприпитомљених сила у васељени (као што је случај са лавовима богиње Инане у Месопотамији), док су припитомљене животиње биле симбол удобности и сигурности (на пример, пас у Грчкој и Риму). У Индији, према историчару Дуранту,
Није било истинског јаза између животиња и људи; животиње су баш као и људи, имале душу и душе су вечно прелазиле из људи у животиње и обратно; све су те врсте биле уткане у једну бесконачну мрежу карме и реинкарнације. На пример, слон је постао бог Ганеша и препознавали су га као Шивиног сина; он је био персонификација човекове животињске природе те је, истовремено, његова слика служила као магија против зле среће. (509)
Припитомљене животиње су постале симболи реда насупрот хаосу неприпитомљеног света.
Ископине ђубришта изван мањих и већих градова у области Месопотамије откривају постепен пад у броју костију дивљих газела након 7000. године п.н.е (што, како је предложено, указује на смањење бројног стања дивљачи), док се број костију припитомљених оваца и коза увећава након исте те године. Исти овај основни образац установљен је у Кини, Индији и Египту. Научници су установили да су ове овце и козе биле припитомљене, а не дивље, на основу стања костију и, наравно, на основу писаних трагова и уметничких дела ових култура. Сматра се вероватним да су дивље овце и козе долазиле да пасу око људских насеља у покушају да побегну од природних предатора који су избегавали контакт са људима. Временом, ове животиње су постајале све питомије и постале су лако доступан извор хране. Исти овај процес постепеног припитомљавања дивљих животиња блиским везивањем за људе такође се сматра начином на који су припитомљени пси, а, у почетку, и мачке.
Мачке и пси
Узгој животиња је свој врхунац, у древном свету, достигао у Египту, где су мачке и пси пажени као да су део људске породице у којој живе. У египатским гробницама су откривене мумије мачака и паса и толико су дубоко Египћани саосећали са својим мачкама, како каже Херодот, да су бријали обрве и организовали погребну поворку да би ожалили смрт једног од ових љубимаца. Још једна драматичнија илустрација важности нарочито мачака, али и других животиња јесте чувена Битка код Пелузија из 525. године п.н.е, у којој је Камбиз II, владар Персије, поразио египатске снаге тако што је својим војницима наредио да на штитовима осликају лик мачколике богиње Бастет, те да животиње драге Египћанима изведу пред своје редове. Бојећи се да не увреде богове тиме што би повредили мачке, Египћани су напустили свој положај и у нереду побегли, којом приликом су готово сви побијени. На тај начин, Камбиз II је освојио Египат и са таквим презиром је гледао на Египћане зато што су показали да им је дража безбедност животиња неголи сопствена слобода да је, током свог победничког марша након битке, мачке бацао у лица Египћана.
Скорашња истраживања показују да је узгој животиња можда почео у Европи, а не у Азији или на Блиском Истоку, кроз припитомљавање „створова налик псима“ у регији која се данас зове Немачка. Ова истраживања, међутим, имају тај недостатак што не узимају у обзир доказе из ранијих регија и, како се чини, усредсређена су само на припитомљавање вукова или, још мање прецизно, некаквог створа из породице паса који није био вук, а није био ни у директном сродству са псом. Докази о широко распрострањеном припитомљавању у Месопотамији, Кини и Индији, међутим, тврде да су ове регије биле међу првима које су практиковале узгој животиња, а да је Европа касније усвојила ту праксу. Како год да су започели, нега и умножавање животиња су се, наравно, наставили и још увек, и дан-данас, представљају важан део сваке културе у свету.
овај превод је заснован на претходној верзији ове дефиниције.
