Vesta je bila boginja ognjišta, doma i porodičnog života u rimskoj religiji (bila je poistovećivana sa grčkom boginjom Hestijom). Bila je prvo dete titana Krona i Reje i nju je, kao i njenu braću i sestre, progutao njen otac. Kad je njen brat Jupiter (grčki Zevs), koji je uspeo da umakne apetitu proždrljivog oca, oslobodio svoju braću i sestre, Vesta je poslednja oslobođena (zato što je prva bila progutana), pa se smatra i najstarijom i najmlađom među bogovima i boginjama. Bila je veoma lepa, pa je privukla pažnju i Apolona i Neptuna koji su se borili za njenu ruku. Vesta ih je obojicu odbila, pa je molila Jupitera da joj dopusti da zauvek ostane devica. Kad je on pristao, Vesta je bila zadovoljna i starala se o njegovom domu i ognjištu; stoga se ona povezuje sa porodičnim životom, ali, što je još važnije, sa porodičnim mirom.
Vatra u ognjištima starih Rimljana nije bila samo od osnovnog značaja za kuvanje hrane i grejanje vode, nego je služila i kao mesto okupljanja porodice, pa je vremenom postala vezana za duh određene porodice okupljene oko određenog ognjišta. Latinska reč za „ognjište“ jeste focus, koja se u engleskom, naravno, koristi da označi središte aktivnosti ili interesovanja. Kućno ognjište je u Rimu bilo takvo jedno središte aktivnosti, pa je vatra koja je u njemu gorela bila od velike važnosti. Žrtve kućnim bogovima su prinošene kraj vatre i bacane u plamen. Kad bi neko odlazio od kuće na nekakav poslovni put, ili čak na odmor, poneo bi sa sobom malo vatre iz ognjišta da bi mu dom bio blizu čak i kad nije kod kuće. Zatim, s obzirom na to da je bilo teško paliti ili prenositi vatru, od ključne je važnosti u kućama i u državnim zgradama bilo da se stalno održava vatra. Otuda je Vesta, zajedno sa kućnim božanstvima Penatima, Manima i Larima, kao boginja poštovana u svakom staležu rimskog društva, jer se smatralo da ona doslovno „održava kućnu vatru“ u svim zgradama, od najskromnijeg stana do najgrandioznije vile.
U Vestinom svetilištu na Rimskom forumu vatra je neprekidno gorela i o njoj su se starale vestalske device (na latinskom Vestales). Ova vatra je obnavljana svake godine 1. marta (što je prvobitno bila rimska nova godina), a svetilište nije bilo otvoreno za javnost, osim tokom Vestinih prazničnih dana (od 7. do 15. juna, ovi dani su bili poznati kao Vestalia), kada je gospođama dopuštano da u posetu dolaze bosonoge i u poniznosti. Kada bi se Vestini praznični dani završili, vršeno je ceremonijalno brisanje poda u svetilištu i smatralo se da vreme zle sreće i loših predskazanja traje sve dok se brisanjem sakupljena prašina ne bi prosula u reku Tibar ili na određeno dogovoreno mesto u gradu. Od vestalskih devica se očekivalo da ostanu devstvene dok god vrše funkciju Vestinih sluškinja, a ako ne bi uspele da ispune ovaj zavet, kazna im je bila da ih žive zakopaju ili, kao u jednom čuvenom slučaju, da im niz grlo sipaju otopljeno olovo.
Vesta se uvek prikazuje kao potpuno odevena žena koju prati njena omiljena životinja, magarac. Pošto je Vesta bila boginja kućnog ognjišta, ona je takođe bila i božanska zaštitnica gradskih pekara, a s obzirom na to da je magarac okretao vodenički kamen kad se mlela pšenica za brašno, ova životinja je postala blisko povezana sa Vestom. Ona se takođe često prikazuje kako nosi kotao (simbol ognjišta) kao i sečeno cveće (simbol porodičnog života). Kao i boginja Bastet u egipatskim verovanjima, Vesta je naročito pomagala ženama, ali je omiljena bila kod oba pola. Bila je zaštitnica Rima u tom smislu što je vodila računa o kućama svih svojih građana i održavala ih. Od svih rimskih božanstava, samo je Vesta imala tu čast da ima sveštenstvo sa punim radnim vremenom posvećeno samo njenih obredima.
Vestalske device su održavale svetu vatru u Vestinom hramu i starale su se o njenom ognjištu iz zahvalnosti za njenu darežljivost i brigu prema narodu. Godine 394. nove ere rasformirao ih je hrišćanski car Teodosije I koji je zabranio da se, zajedno sa svim drugim paganskim bogovima, obožava i Vesta i koji je zatvorio škole i hramove. Nakon gotovo hiljadugodišnjeg poštovanja Vestinog kulta u Rimu, sveta Vestina vatra je ugašena, a nova hrišćanska vera je ustoličila svoje obrede.
