Kroz istoriju, kako drevnu tako i novovekovnu, oni koji su okovani u lance borili su se da se oslobode od svojih tlačitelja. Kao što je slučaj u većini civilizacija - u asirskoj, grčkoj, pa čak i u američkoj - robovi u starom Rimu nisu smatrani za građane, nego za vlasništvo, koje ostalim članovima društva pruža rad, kako kvalifikovan tako i nekvalifikovan. Očigledno, pobune robova - bez obzira na to da li govorimo o Rimu ili o nekoj drugoj civilizaciji - predstavljale su opasnost za sve građane, te, premda je veći deo ovih ustanaka brzo ugušen, jedna je pobuna u prvom veku pre nove ere prouzrokovala toliko brige rimskom senatu da je on na kraju morao da pozove dvojicu svojih najvećih vojskovođa da je uguše. Tokom dvogodišnjeg perioda, ovaj „mali“ ustanak, kome je na čelu stajao jedan nekadašnji gladijator, pokrenuo je ono što će postati poznato kao Treći ustanak robova. Ovaj čovek se zvao Spartak.
Iako je malo toga poznato o njegovom detinjstvu, Spartak je poreklom bio iz Trakije, oblasti koja se nalazila severoistočno od Makedonije, i možda je bio rimski vojnik. Istoričar Plutarh ga opisuje kao kulturnog i inteligentnog - kao „više Grka negoli Tračanina“. Nije poznato kako je on od vojnika postao zarobljenik (zarobljen je zajedno sa svojom ženom), pa zatim i gladijator. Međutim, zbog svoje jedinstvene telesne građe i snage, zapao je za oko treneru Lentulu Batijatu koji ga je poslao u gladijatorsku školu u Kapui, gradu južno od Rima. Život u gladijatorskoj školi je bio surov i težak. Stoga, 73. godine pre nove ere, Spartak i sedamdeset osam drugih robova su se pobunili naoružavši se kuhinjskim noževima. Dok su bežali, naišli su na jedan mali karavan zaprežnih kola natovarenih oružjem i oteli su ga, pa su zatim otišli na obližnju planinu Vezuv. Uskoro, lokalni pastiri, govedari i robovi su mu se pridružili, pa je njegova mala vojska narasla do brojke od preko 70000. Da bi preživeli, počeli su da pljačkaju po centralnoj Italiji. U svom „Životu Marka Licinija Krasa“, Plutarh je o bekstvu pobunjenih robova zapisao sledeće:
Njih dve stotine napravilo je plan za bekstvo, ali pošto je njihova zavera otkrivena, oni među njima koji su shvatili da su otkriveni na vreme da bi mogli da preduprede svoga gospodara - a takvih je bilo sedamdeset osmoro - uzeli su noževe i ražnjeve iz kuvarske prostorije i zaputili se prema gradu, pa su, naišavši uz put na nekoliko zaprežnih kola što su prevozila gladijatorsko oružje u neki drugi grad, ta kola oteli i naoružali se.
Iako je u početku imao velikih uspeha, pri čemu je čak porazio dve vojske dvojice pretora i guvernera Cisalpinske Galije i prisvojio njihovo oružje, Spartak je shvatio da će Rim na kraju pobediti, pa je zato nameravao da ide na sever, prema Alpima, pa kući. Godine 72. pre nove ere podelio je snage na dva dela. Prva polovina, sastavljena od Gala i Germana, pošla je za svojim drugom gladijatorom Kriksom, dok je druga polovina, sačinjena uglavnom od Tračana, pošla za Spartakom. Premda je Spartakova namera bila da se vrati u Trakiju, mnogi od njegovih sledbenika su odbili da napuste Italiju, pa su, umesto na sever, krenuli na jug, ka južnoj Italiji. Plutarh je zapisao:
... poveo je svoju vojsku ka Alpima, nameravajući da, kad ih pređe, svakog čoveka pusti da ide svojoj kući - jedne u Trakiju, druge u Galiju. Međutim, budući sve više i više samouvereni i naduveni od postignutih uspeha, oni nisu hteli da ga slušaju, nego su krenuli da pljačkaju po Italiji; tako da senat sada nije bio samo zaprepašćen zbog njihovog bezobrazluka i zlobe, nego je na njihov ustanak počeo da gleda kao na pitanje koje se hitno mora rešavati da ne bi ostale stravične posledice.
Premda je Spartak brzo odustao od bilo kakve pomisli da napadne Rim, njegov uspeh protiv vojski dvojice konzula dovoljno je uznemirio senat da pozove nekadašnjeg sledbenika Sule, Marka Licinija Krasa, i da mu dâ da povede vojsku protiv Spartaka. Nadajući se da će uspeti da umnoži svoje snage, Spartak, koji je sada bio u veoma nezgodnom položaju, unajmio je kilikijske gusare da ga prevezu na Siciliju. Nažalost, nije uspeo da dođe do ovog ostrva, ali njegov novac jeste. Kras je pobunjenim robovima postavio zamku kod Brutijuma, gde je pobijeno 6000 ustanika, ali Spartak je na kraju uspeo da se probije (premda samo sa trećinom svojih snaga), te da ponovo pobegne, krećući se na jug, pri čemu je tokom ovog puta pobedio dvojicu Krasovih poručnika.
Na kraju je, međutim, sateran u ćošak i poražen kod Lukanije, gde je i poginuo (iako njegovo telo nikad nije pronađeno). Plutarh je o Spartakovim poslednjim trenucima napisao sledeće:
... probijajući se ka samom Krasu kroz mnogo letećeg oružja i ranjenih ljudi, ipak nije uspeo da do Krasa i stigne, ali je ubio dvojicu centuriona koji su se zajedno obrušili na njega. Na kraju, nakon što su njegovi saborci pobegli, stajao je sam, okružen neprijateljima, i još uvek se branio kad su ga posekli.
Više od 6000 zarobljenih pobunjenika je raspeto na krstovima - njihova su tela izložena duž Apijskog puta (Via Appia) od Kapue do Rima.
Kras se beše nadao da će uspeti da pobedi Spartaka pre Pompejevog povratka iz Španije. Nažalost po njega, Pompej se vratio na vreme da uništi 5000 Spartakovih sledbenika, tako da je veći deo slave ukrao za sebe. Iako su obojica izabrani za konzule 70. godine pre nove ere, među njima je nastao dubok razdor. Plutarh je zapisao:
Kras je bio miljenik sreće, pa on nije samo odigrao ulogu dobrog vojskovođe, nego je još i hrabro proslavio svoju ličnost. Pa ipak, Pompej je prigrabio dobar deo zasluga za ovu pobedu zato što je presreo mnogo onih koji su pobegli sa bojišta i pobio ih, pa je senatu pismom javio da Kras jeste pobedio robove, ali da je on okončao rat.
Ovaj rat i Spartakova uloga u njemu imali su trajne posledice. Kada je postao doživotni diktator, Julije Cezar je imao u vidu Spartakov ustanak, pa je odlučio da spreči izbijanje nove takve pobune. Kroz niz zakona, nadao se da će smanjiti zavisnost od robova tako što će podsticati unajmljivanje slobodnih radnika. Istorija o Spartaku ima podeljeno mišljenje - jedni ga smatraju herojem i glasnogovornikom potlačenih, dok ga drugi vide kao okrutnog i nemilosrdnog pobunjenika. Kako god se na Spartaka gledalo, on je upamćen kao vođa najčuvenijeg ustanka robova u istoriji starog Rima.
