Alkohol je igrao sastavnu ulogu u nordijskoj kulturi. Pivo se pilo više od vode jer je prvo moralo da se prokuva te je tako postajalo i bezbednije za piće. U nordijskoj kulturi Skandinavije postojale su četiri glavne vrste fermentisanog pića: pivo, medovina, voćno vino i syra (u osnovi fermentisano mleko). Ova pića su u početku pravile i služile žene koje su ih kuvale unutar kuće sve dok se muškarci nisu uključili u taj proces koji je prerastao prvo u komercijalni i, naposletku, u religiozni poduhvat onog trenutka kada su monasi postali pivari.
Voćno vino se pravilo od bilo koje vrste voća koju su imali u tom trenutku; vino od grožđa se uvozilo iz oblasti Germanije ili Franačke države i bilo je veoma skupo. Odin, kralj bogova, pio je samo vino i smatrao se, između ostalog, i bogom alkohola. Međutim, medovina je ta koja se smatrala pićem bogova koje je svakog ko je kušao činio pesnikom ili učenjakom. Alkohol je bio toliko važan u nordijskoj kulturi da je postao neophodan deo formalizacije ugovora, zemljišnih dogovora, brakova i finalizacije testamenta pokojnika na sahrani. I nakon hristijanizacije Skandinavije, alkohol je nastavio imati važnu kulturnu vrednost.
Pivari
Kuvanje i posluživanje alkohola je u početku bio ženski posao i svi majstori ovog zanata bile su žene. U nekom trenutku pre dvanaestog veka nove ere (kada se počinju pojavljivati dokumentovani dokazi vezani za to) muškarci takođe postaju pivari. Žene su se, međutim, i dalje bavile pivarstvom, a posebno posluživanjem alkohola. Istoričar Mark Forsajt primećuje:
Posluživanje pića bila je glavna uloga žena u vikinškom dobu. U poeziji žena nije nazivana ženom već poslužiteljem pića. Postoji priručnik o poeziji iz trinaestog veka za one koji su želeli postati pesnici-pevači. On propisuje da: Ženu treba nazivati svim vrstama ženske odeće, zlata i dragog kamenja, piva, vina i drugih pića koje toči i služi; isto tako posudama za pivo i svim stvarima koje su odgovarajuće za nju da uradi ili obezbedi. (123)
Medovina, pivo i vino su se pravili na isti način. Čovek bi napunio bačvu vodom i stavio je na vatru, a zatim bi dodavao med i kvasac (za medovinu), prokuvao, te bi otvorenu posudu stavio ispod bilo kojeg drveta voćke da bi se uhvatio divlji kvasac. Ako je neko želeo da napravi pivo, izostavio bi med i zamenio sladni ječam, a za proizvodnju vina koristilo se voće umesto ječma. Sadržaj alkohola bio je regulisan količinom dodatog šećera koji je dobijao oblik biljnog soka.
Bačva se nije hermetički zatvarala tako da nije dolazilo do karbonizacije. Pivo bi se ostavljalo da odstoji neko vreme, a zatim cedilo u keramičke bokale i čuvalo radi kasnije upotrebe ili prodaje. Ostatak ječmene kaše ili kaše bilja i meda ostavljao se u bačvi, a potom je korišćen za pravljenje slabijeg (manje alkoholnog) pića pod nazivom barneol, piva za decu. Sva ova pića bila su kisela jer su fermentisana na otvorenom što je takođe omogućilo i kontaminaciju bakterijama, ali nijedno piće nije bilo tako kiselo i lošeg ukusa kao syra.
Syra se pravila od obranog mleka i sirišta (sireni želudačni sok mladog teleta). Tele biva zaklano pre nego što proguta bilo šta osim majčinog mleka, a stomak mu je zatim uklonjen i okačen da se osuši dok je mleko još uvek u njemu. Kada se osuši, stavlja se u bačvu slane vode ili surutke na dve nedelje, a zatim se prebacuje u drugu bačvu i meša sa kuvanim obranim mlekom i ostavlja da se ohladi (Fernando-Gero-Rodrigez, 19-20).
Ova mešavina je bila poznata kao misa (često definisana kao vrsta mlaćenice ili kiselo mleko), hrana koja je u to vreme bila popularna, a nusproizvod procesa njenog pravljenja bila je syra, tečnost koja se skidala sa mise nakon što bi se ohladila. Kako bi se proces fermentacije odvio, syra se čuvala više od dve godine pre nego što je mogla da se posluži. Smatra se da je bila izuzetno kiselo piće i, iako se često konzumirala, čini se da nije bila zapravo toliko popularna. Syra nije bilo piće koje bi se poslužilo, na primer, počasnom gostu jer se smatralo pićem nižih slojeva, onih koji nisu mogli da priušte medovinu ili pivo.
Svi su pili pivo i, kako se čini, to su radili svaki dan. Alkohol je bio dar bogova i, baš kao što su ga bogovi delili sa ljudima, od ljudi se očekivalo da ga dele jedni s drugima. Najpoznatiji primer za to je zabava poznata pod nazivom sumbl, vrsta pijanke koju poglavica te oblasti održava u posebnoj prostoriji za goste, što je ilustrovano u pesmi Beovulf (oko 700-1000. g. n.e.) gde Hrotgar priređuje sumbl za svoje ratnike.
Piće i društvena okupljanja
Ova prostorija za goste bila je više od pukog mesta okupljanja; bila je simbol prestiža i moći. Svaki budući poglavica koji je želeo poštovanje svojih sledbenika morao je izgraditi ovakvu prostoriju i snabdeti je najboljim pićem. Kvasac koji je ostajao od dobrog piva bio je značajan jer se ponovo mogao koristiti za pravljenje još jedne ture piva. Sumbl je predstavljao priliku da se pokaže tako izvrsno pivo ili medovina.
Na sumblu, poglavicina dama je započinjala svečanost tako što bi svom mužu poslužila piće. Potom bi služila piće ratnicima najvišeg ranga, a zatim i ostalim gostima. Forsajt piše:
Kraljica je bila potrebna u ovom periodu jer su žene bile prilično važan deo gozbe na okupljanjima. Žene – ili tkalje mira kako su ih Vikinzi zvali – bile su te koje su održavale formalno uporište gozbe, koje su podmazivale bučnu atmosferu i pružale zdravu dozu ženskog mira. One su bili zadužene za logistiku sumbla. (122-123)
Prva tri pića večeri bila su u čast bogova i to uvek prvo u čast Odina, bez obzira na to koji su bogovi sledili. Nazdravljalo bi se Odinu, Toru i Frejru, iako Forsajt nudi još jednu kombinaciju Odina (u njegovoj ulozi Svih-Oca i boga alkohola), Njorda (boga mora) i Freje (boginje plodnosti) koja je verovatno istinita s obzirom na to koliko su alkohol, pomorstvo i poljoprivreda bili važni Nordijcima.
Kako bi veče odmicalo i ljudi više pili, pričale su se priče koje su uključivale hvalisanja velikim delima. Bragarful je bila posebna čaša na kojoj su se pravile obavezujuće zakletve. Forsajt primećuje kako: „Nije bilo moguće da se sledećeg jutra opravdate tako što ćete reći, kao što bismo mi to uradili danas, da je to sve bilo samo zbog pića. U stvari, bilo je baš obrnuto” (126). Pošto je piće došlo od bogova, ono što je neko rekao dok je bio pijan smatralo se istinitim, svetim i shvatano je potpuno ozbiljno. Šta god se neko zakleo da će učiniti dok je pio iz bragarfula, moralo je da se uradi u određenom vremenskom roku nakon što se osoba otrezni.
Sumbl je obuhvatao i darivanje ratnicima i gostima od strane poglavice, a zatim bi svi tu i spavali. Sumbl u Beovulfu pruža mogućnost Grendelu da ubije ratnike sa lakoćom jer zna da će svi biti u pijanom snu i da neće predstavljati nikakav izazov. Beovulf uspeva da porazi Grendela tako što ostaje trezan i glumi san.
Osim sumbla, bilo je i mnogo drugih prilika za ispijanje. Brakovi su se proslavljali uz alkohol, kao i danas, a pivo je igralo važnu ulogu na sahranama. Pogrebna gozba bila je poznata kao Erfi ili, još popularnije, Sjaund (što je takođe bilo ime piva koje se služilo). Porodica pokojnika bi se sastajala sa poveriocima preminule osobe kako bi se postarala za eventualna dugovanja. Pokojnikova lična imovina bi se potom delila naslednicima.
Međutim, postojala je mogućnost da dođe do svađe oko toga ko bi šta trebalo da nasledi te je pivo bilo najbolje rešenje za ovo jer bi ljude učinilo veselijim i lakšim za saradnju. Ipak, kao što akademik Martin J. Daferti ističe, pivo nije uvek delovalo i sjaund „nije uvek bio posebno prijateljski nastrojen posao i moglo je doći do svađa“ (43). Pivo bi, čini se, moglo imati i neželjen – ali predvidljiv – efekat podsticanja na svađe.
Poslovni ugovori, zemljišni dogovori i sporazumi su zaključivani uz piće – a čini se da dokazi pokazuju da se nazdravljalo uz više časa pića, a ne samo jednu, simboličnu – što je trebalo da pokaže međusobno poverenje i poštovanje. Vino su koristili kraljevi i plemići koji su to mogli da priušte, ali najpopularnije i najcenjenije piće koje se nudilo na okupljanjima bila je medovina koja se smatrala toliko važnom da je skrojila osnovu za jednu od najpopularnijih priča o Odinu i njegovim avanturama.
Medovina poezije
Medovina se često pominje u nordijskim mitovima. U Valhali, koja je na neki način večni sumbl kojim upravlja Odin, einherjari (staronordijski izraz za „one koji se bore sami“, duše ratnika poginulih u borbi) neprestano piju medovinu dok se bore jedni protiv drugih pripremajući se za veliku bitku Ragnarok na kraju sveta. Medovina iz Valhale teče iz vimena koze Hejdrun koja jede mistične listove drveta Laeraor i proizvodi najfiniju medovinu, bistru i bez ikakvih ostatka.
Najpoznatija priča o medovini je, pak, ona o Medovini poezije. Ova priča počinje pri samom kraju rata između bogova rase Esir iz Asgarda i Vanir iz Vanahajma. Kako bi zaključili mir, bogovi sa obe ove strane su pljunuli u bačvu, a zatim, ne želeći da izgube ovaj gest dobre volje, iskoristili pljuvačku da stvore čoveka po imenu Kvasir. Kvasir je bio toliko mudar da je mogao odgovoriti na bilo koje pitanje o bilo kojoj temi.
Kvasir je napustio carstvo bogova i otišao u svet učeći ljude i odgovarajući na njihova pitanja. Kada je došao u dom dvojice patuljaka, Fjalara i Galara, koji su rekli da imaju pitanje za njega, oni su ga ubili i napunili dve bačve (poznate kao Son i Bodn) i kazan po imenu Odrerir njegovom krvlju. Zatim su pomešali med sa krvlju i napravili magičnu medovinu koja je svakome ko je pio davala dar poezije i učenosti (pošto je poezija u nordijskoj kulturi bila povezana sa mudrošću i intelektom). Kada su bogovi Esiri došli da traže Kvasira, patuljci su im rekli da ga je sopstveno znanje ugušilo i usmrtilo jer nije bilo nikoga u blizini da mu postavlja bilo kakva pitanja.
Patuljci, koji su uživali u nestašlucima više od bilo čega drugog, kasnije su pozvali diva Gilinga da ide na plovidbu s njima. Kada su zaplovili, prevrnuli su čamac tako da je on upao u vodu i, pošto nije mogao da pliva, utopio se. Fjalar i Galar su se zatim vratili kući i rekli Gilingovoj ženi da je preminuo. Plakala je tako glasno da je to iznerviralo Fjalara koji je naveo Galara da baci mlinski kamen na njenu glavu i ubije je. Gilingov sin, Sutung, čuo je za smrt svojih roditelja i otišao u dom patuljaka, zgrabio ih obojicu i privezao ih na deo kamenja koje bi plima zasigurno prekrila. Patuljci su molili za svoje živote i obećali mu magičnu medovinu ako ih poštedi. Sutung je pristao, odneo medovinu u svoju kuću na planini i sakrio je u sobu svoje ćerke Gunlod.
Odin tada čuje za medovinu i kreće u potragu za njom. Dolazi do mesta gde zatiče devet robova koji tupim kosama seku seno i nudi da ih naoštri svojim brusom. Robovi bivaju presrećni i žele da kupe brus, međutim, Odin ga baca u vazduh i, kada robovi sa svojim naoštrenim kosama potrče da ga zgrabe, slučajno jedni drugima prerežu grkljane.
Robovi su pripadali divu Baugiju, Sutungovom bratu, i kada Odin dođe u njegovu kuću i zatraži prenoćište, Baugi se žali na gubitak svojih robova koji su se misteriozno međusobno poubijali. Odin, koji prerušen putuje pod imenom Bolverk (što znači „zlodelo”), govori Baugiju da on može završiti sav posao devet robova, ali će prihvatiti isključivo kušanje Sutungove medovine kao platu. Celog leta Bolverk-Odin obavlja zadatke devet robova, a na jesen traži od Baugija svoju obećanu isplatu.
Njih dvojica odlaze kod Sutunga gde Baugi objašnjava situaciju, ali Sutung ne želi da se odrekne ni kapi medovine. Bolverk-Odin odbija da ga tako lako odvrate i, nakon što se pretvarao da odlazi, vadi magično bušilo imena Rati i govori Baugiju da izbuši Sutungovu planinsku kuću. Baugi pokušava da prevari Bolverk-Odina, ali ne uspeva što dovodi to toga da se bog pretvara u zmiju i provlači kroz rupu do Gunlodine spavaće sobe. On je zavodi i ostaje sa njom tri noći, polako je nagovarajući da mu dozvoli da proba medovinu. Naposletku, ona mu dozvoljava da popije tri pića, po jedno za svaku noć koju su proveli zajedno.
Bolverk-Odin dobija dve bačve i kazan i prvo ispija ceo kazan, a zatim i dve bačve. Pre nego što Gunlod može bilo šta da učini da ga zaustavi, on se pretvara u orla i brzo odleće ka Asgardu. Sutung ga spazi, shvata šta se dogodilo, i pretvara se u orla kako bi ga pratio. Dok orao Odin leti ne bi li spasio svoj život Asgardanci ga primećuju i zaključuju da je sigurno uspeo ukrasti medovinu. Brzo postavljaju različite bačve u dvorište grada i, dok Odin uleće, on pljuje medovinu u njih.
Sutung je, međutim, nadomak njega, te Odin izbacuje malo medovine sa svoje zadnje strane. Sutung odleće i ova medovina postaje porcija rezervisana za loše pesnike. Svako ko se okuša u poeziji (ili učenjačkom razgovoru) i to mu ne pođe za rukom pio je ovu medovinu. Medovina u bačvama je medovina poezije i Odin je daje Esirima koji je onda dele sa velikim pesnicima Midgarda koji će im pevati hvalospeve.
Ova priča je ispričana u sekciji Skaldskaparmal Prozne Ede, delu iz 13. veka nove ere koje se oslanja na stariji nordijski materijal. Verzija priče je takođe ispričana u pesmi Havamal („Govor visokog”) i neki njeni elementi su prikazani na pojedinim rezbarijama. Akademik Rudolf Simek primećuje da postoje najmanje dve, a možda i tri verzije ovog mita, pored njegovog prikaza na kamenju u Skandinaviji, i navodi da je, „dakle, kontinuitet u poznavanju ovog mita dokumentovano očigledan tokom perioda od 500 godina i njegova popularnost je evidentna u brojnim referencama u skaldičkoj poeziji“ (209).
Popularnost medovine i veliko poštovanje koje joj je pridato, izazvali su sam mit, a mit je zatim dodatno popularizovao piće. Medovina, pivo i alkohol uopšte nastavili su biti vitalni deo nordijske kulture, a čak ni kasniji pokušaji nordijsko-hrišćanskih kraljeva da se zabrani alkohol nisu mogli da odvrate ljude od njega.
Zaključak
U Norveškoj su i kralj Ulav (kasnije Ulav II Sveti, r. 1014-1029. n.e.) i Erik Magnuson (Erik II, r. 1280-1299. n.e.) pokušali da kontrolišu pravljenje i prodaju alkohola za sopstvene potrebe. Ulav je zabranio prodaju žitarica, kukuruza i slada sa zapada Norveške severu u nastojanju da pokori severne gospodare. Jedan od ovih gospodara, Asbjorn Sigurdson, otišao je na zapad da zaobiđe embargo jer je morao da spremi pivo za sahranu svog oca i gozbu koja se na sahranama odvijala.
Uspeo je da kupi zalihe od robova svog ujaka Erlinga Skjalgsona, ali ih je zatim zaplenio Ulavov nadzornik Sel-Torir. Kasnije se Asbjorn vratio na Sel-Torirovo imanje dok je Ulav bio tamo i ubio ga (i tako je kasnije postao poznat kao Asbjorn Selsbani). Smatra se da je ovaj događaj iz 1023. godine n.e. direktno povezan sa Ulavovim gubitkom moći i konačnom smrću 1030. godine. Pretpostavlja se da je, nakon osvete, Asbjorn nastavio da sprema svoje pivo.
Erik Magnuson je 1295. godine n.e. izdao povelju kojom se zabranjuje pravljenje ili prodaja alkoholnih pića, kao i žurke opijanja van poznatih i priznatih taverni. Iako je nepoznato koliko je ljudi pronašlo način da zaobiđe ovaj zakon, jedna domišljata grupa ljudi se po njemu proslavila. Norveški monasi su tvrdili da im je potrebno da prave pivo u verske svrhe i radi zdravlja svojih zajednica; te im je tako to i postalo dozvoljeno.
Pivo se koristilo za krštenje i pričešće pod različitim (nejasnim) okolnostima, a jedan sveštenik je čak bio poznat pod imenom Torin Bačva zbog svojih veština u pivarstvu ili ispijanju (Fernando-Gero-Rodrigez, 53-54). Narod Norveške je, dakle, nastavio da uživa u alkoholu na svojim venčanjima, sahranama, poslovnim dogovorima i festivalima čak i nakon trijumfa hrišćanstva nad nordijskom religijom; jedina razlika je bila u tome što ga je tada pravilo i odobravalo hrišćansko sveštenstvo.
