II:35. Египћани су, у складу са својом климом која се разликује од било које друге, и са реком која показује природу за разлику од било које друге реке, успоставили манире за себе и обичаје на начин супротан ономе код других људи у готово свим погледима: међу њима жене одлазе на пијацу и тргују, док мушкарци остају код куће и ткају; а тамо где се други врте, гурајући тканину нагоре, Египћани је гурају надоле; мушкарци носе тежину на глави, а жене на раменима; жене „праве воду“ стојећи, а мушкарци чуче; врше нужду у својим кућама, али једу на улицама, наводећи као разлог да је исправно чинити тајне ствари које су непримерене, мада су неопходне, и оне које нису непристојне у јавности; ниједна жена није слуга ни мушког ни женског божанства, већ мушкарци сваког од њих, и мушког и женског рода; синови ни на који начин нису приморани да издржавају родитеље ако то не желе, али су ћерке приморане да то чине, чак и ако се томе успротиве.
II:36. Свештеници богова у другим земљама носе дугу косу, али у Египту брију главу; међу осталим људима је уобичајено да они који су највише забринути се ошишају на кратко у жалости, али Египћани, када смрт дође, пуштају да им коса расте дуго и на глави и на бради, које су претходно биле темељито обријане; други људи свакодневно живе одвојено од животиња, али Египћани живе са животињама; други људи живе од пшенице и јечма, али за сваког Египћанина који од тога живи велика је срамота; праве хлеб од грубих зрна, која неки називају пиром; тесто месе ногама, а глине рукама којима такође сакупљају балегу; и док други људи, осим оних који су научили другачије од Египћана, имају своје чланове онако како их је природа створила, Египћани се баве обрезивањем; што се тиче одеће, мушкарци носе две, а жене само једну; и док други причвршћују једрилице и ужад изван брода, Египћани то раде унутар брода; коначно у писању знакова и рачунању на каменчиће, док Хелени воде руку слева надесно, Египћани то чине здесна налево; и при томе кажу да пишу у правом, а Хеллени у левом смеру; и користе две врсте знакова писања, од којих се један назива светим, а други обичним.
II:37. Они су религиознији од свих осталих људи, и зато имају следеће обичаје: Пију из бронзаних шоља и свакодневно их перу, и то не неки већ сви; носе ланену одећу увек свеже опрану и то чине посебном праксом; обрезани су због чистоће, више воле да буду чисти него згодни. Свештеници се сваки други дан брију по телу тако да на њима нема вашки или било каквих других прљавих ствари када служе боговима; свештеници такође носе одећу само од платна и сандале само од папируса и не смеју носити било коју другу одећу или сандале; перу се у хладној води два пута дневно и два пута ноћу; а друге верске службе врше се (могло би се рећи) безброј пута. Уживају и у више добрих привилегија, јер ништа не једу и не троше из сопствених средстава, а свети хлеб се пече посебно за њих и свако од њих свакодневно прима велику количину говедине и гушчијег меса, такође им је снабдевено и вино; али им је забрањено да једу рибу; Штавише, Египћани нису сејали пасуљ у својој земљи, а онај који је растао нису јели ни сирови ни кувани; напротив, свештеници је не могу ни погледати, сматрајући то нечистим поривом; не постоји појединачни свештеник за сваког од богова, али јесу за многе, а један од њих је главни свештеник и сваки пут кад тај свештеник умре, на његово место се поставља његов син.
II:50. Штавише, имена готово свих богова дошла су у Хеладу из Египта: зато што верујем да потичу од Варвара да би била истинита и мишљења сам да су највероватније дошла из Египта јер су, осим случајева Посејдона и Диоскуре (као што сам већ рекао), а такође и Хера и Хестија и Темида и Харите и Нереиде, Египћани су у свако доба имали имена сваког другог бога. Оно што овде кажем мисле и сами Египћани: али што се тиче богова за чија имена тврде да не знају, верујем да су добили имена по Пелаззима, осим Посејдону; али о овом богу Хелени су сазнали од Либијаца, јер ниједан народ осим Либијаца у почетку није знао име Посејдон и није увек обожавао овог бога, нити, би се могло додати, да Египћани немају обичај да обожавају хероје.
II:64. Египћани су први који су то поставили као религијску поенту да не леже са женама у храмовима и да не улазе у храмове након што су напустили жене а да се нису умили: готово сви други људи, осим Египћана и Хелена, леже са жене у храмовима и улазе у храм након што одлазе од жена без прања, јер тврди да у том погледу нема разлике између људи и животиња: тврде да виде животиње и различите врсте птица како се заједно паре и у храмовима и унутар божанске светиње кругови; да је богу непријатно, животиње то не би чиниле.
II:65. И тако оправдавају оно што раде и оно што сматрам неприхватљивим; али Египћани претерано опрезно следе, како у другим питањима која се тичу светих обреда, тако и у следећим: Египат, иако се граничи са Либијом, нема пуно дивљих животиња, али оне које имају јединствене су и све се сматрају светима, неке живе са људима а неке не. Али ако желим да објасним разлоге због којих су свете животиње тако посвећене, прво би требало да уђем у расправу о стварима које се тичу богова о којима не бих желео да говорим; и оно што сам заправо рекао, благо додирујући тему, рекао сам, изнуђен нуждом. Што се тиче ових животиња, постоји обичај: људи који су постављени из реда Египћана, и мушкарци и жене, доносе храну за сваку врсту животиње и њихова професија прелази са оца на сина; а они који живе у различитим градовима полажу заклетву на овај начин, односно када положе заклетву богу коме је животиња посвећена, обрију главу своје деце у целини или на пола, или трећину, а затим им ставе косу на вагу са сребром и кад год је одмере исти човек даје ономе коме је стало до животиња, а она дели рибе једнаке вредности и даје их животињама као храну. Дакле, прописана је храна за њихово одржавање: и ако неко убије било коју од ових животиња, казна је, ако се то намерно учини, смрт, а ако против његове воље такву казну прописују свештеници: али ко убије ибиса или јастреба , без обзира да ли својом вољом или против тога, он мора умрети.
II:82. Поред тога, Египћани су такође открили којем богу припада сваки месец и сваки дан и каква ће судбина задесити човека рођеног тог дана и како ће умрети и каква ће особа бити: а ове изуме преузели су они Хелени који су се бавили поезијом. Гатање je такође било познато њима много боље него други народи; јер кад се неки знак деси, они посматрају и бележе догађај који је проистекао из њега, и ако икада након тога се догоди нешто слично њему, они верују да ће догађај који следи бити сличан.
II:83. Њихово гатање је наређено на овај начин: уметност није додељена ниједном човеку, већ одређеним боговима, јер у њиховој земљи постоје Пророчишта Херакла, Аполона, Атине, Артемиде, Ареса и Зевса, и штавише, онај који има највеће поштовање међу њима, наиме Пророчиште Лето које се налази у граду Буто. Али начин гатања још увек није свуда успостављен са истим обрасцем, а на различитим местима је различит.
II:84. Умеће медицине међу њима је подељено овако: сваки лекар је лекар само једне болести, а ниједне друге; и цела земља је пуна лекара, једни себе сматрају лекарима очију, други главе, трећи зуба, а други стомачних, а други још несхватљивијих обољења.
Коректура: Маша Савић и Љиљана Коларски
